Što je bilo, bilo je…

Posted in Uncategorized on February 20, 2009 by mahlat

Dragi i poštovani blogeri sa svih strana i meridijana, koji ste se ovde lepo osećali, Mahlat je posle pet minuta razmišljanja, kao i uvek, prelomila preko kolena i rešila da se preseli.

Seljenje je trajalo nekoliko dana uz bacanje, pakovanje, kajanje, suze i na o-ruk. Nekako se preselih pa reko’ da se ne bi tamo, na novoj adresi, osećala usamljeno red je da vas obavestim.

Od sad pa na dalje i ubuduće Mahlat je OVDE. Tu će da piše, smeje se, uživa u vašim komentarima i zdušno kao i do sad ogovarati žene više nego muškarce.

Svi koji su ovde bili rado vidjeni dobrodošli su i tamo. Svi koji svraćaju a ne oglašavaju se takodje su dobrodošli.
Zbog preseljenja se svih ovih dana osećam ovako girlcribw1 ali se nadam da ću da porastem.

Ljubi vas Mahlat Veličanstvena

Koliko dana pameti mi je još ostalo, kad poludim valjda ću biti srećnija…

Posted in Uncategorized on February 20, 2009 by mahlat

Mojoj poznanici je bolesno dete. Rodlio se sa oštećenjem, godinama živelo režimski, bolest kontrolisana lekovima i onda jednog trenutka više nije moglo. Jedinu nadu da će moći da živi predstavlja transplatacija u inostrantstvu. Ovde se transplatacija koja je njemu potrebna ne radi. To košta 120 000 eura ili 119 920,5656 $ po današnjem kursu plus bolnički troškovi, plus njen boravak, plus još mali milion stvari.  Taj novac nema, naravno. I uradila sve da ga nadje. Kad je stigla do uplate iz bolnice u kojoj dete treba da bude operisano su joj rekli da mora da donese potvrdu kojom država garantuje da će nadoknaditi troškove transplatacije i bolničkog lečenja u slučaju da roditelj to ne uradi ili bude onemogućen. Bez te potvrde dete ne može da bude operisano. Takav je protokol.

Posle molbi, telefoniranja, ličnog odlaženja, plakanja, obećavanja da će ona platiti, da ima novac, i padanja u nesvest jedan koji se stalno slika i daje glupe izjave misleći da smo dovoljno glupi da mu poverujemo joj je rekao da je država toliko tih potvrda izdala, da je toliko roditelja bukvalno zajebalo državu time što nisu imali novca da plate, da u toj bolnici postoji ne znam koliko neplaćenih operacija od strane države i da je državu stvarno sramota da izda još jednu potvrdu o garanciji plaćanja.

Iz bolničke uprave u inostranstvu su joj na ovo rekli neka on samo izda potvrdu u ime države koju je sramota a da će to plaćanje kao i ona prethodna biti regulisano izmedju naše i njihove zemlje jednog dana onako kako se obe budu dogovorile.

Ne, rekao ovaj što glupo priča i voli da se slika, ova zemlja gradi imidž odgovorne države, stvano je sramota da garantuje još jednom, ne može. Ne znam šta je dalje bilo, ne smem ni da pitam

Ministarstvo finansija do juče još uvek nije prebacilo sredstva na račune fakulteta kojima treba da se plati školarina studentima na budžetu. Šklarine koštaju od 1 195, 762 $  do 3321,561 $   po današnjem kursu puta ne znam koliko studenata, nije ni važno.

Juče sam načula da će plate prosvetarima kasniti, opet nešto oko budžeta, neuplaćenih para, ima neko opravdanje.

Ispred Vlade ratni vojni invalidi iz ratova u kojima Srbija nije učestvovala malo, malo pa gladuju i kisnu zbog neisplaćenih dnevnica.

Radnike Robnih kuća ’’Beograd’’ skoro htedoše da biju što traže svoja prava, sve se završilo na gurkanju.

Mnogo bi bio dug ovaj post kad bih nabrajala ko je sve oštećen, kome nije štošta plaćeno, kome ova država uzima hleb iz usta, bukvalno, koliko radnika unazad nekoliko godina nije primilo platu…

Ako je tačna vest da je Vlada Republike Srbije na prošlonedeljnoj sednici odlučila da plati 1 000 000 (slovima – milion dolara) da bi od Amerike kupila sudjenje onom studentu što voli da bije i što nije voleo da studira ovde nego tamo al’ nije umeo da se ponaša onda… onda…

onda…

jebi ga, zamislite šta mislim.

I kako sam besna što će od sledeće godine nacrtan cvetić u Bukvaru biti teže krivično delo djaka prvaka koje će roditelji morati da plate pošto su prvaci maloletni u suprotnom bi možda išli u zatvor.

Anegdota iz života:

Pre neku godinu sedimo ja i moja drugarica u jednom kafeu i strasno ogovaramo muškarce kako su nezaineteresovani, nas dve jedre, poželjne, raspoložene a oni okolo cevče pivo, ogovaraju fudbalere, ne vide nas uopšte. I tako lamentiramo nas dve nad tužnom ženskom sudbinom u doba tranzicije kad ona jednog trenutka kaže:

Znaš šta, mnogo mi je žao što nisam muško…

Što – pitam ja očekujući kako će da kaže kako bi da je muško problem bio rešen, ona muško, ja žensko, lepo se slažemo, super bi nam bilo. Ma jok!

Da izvadim djoku i da ih sve popišam – odgovori ona.

E to je odgovor. Ako vam se ovo čini isuviše vulgarnim, preteranim, ogavnim, nepristojnim i prostim… šta ću.

Da ima prostije od ovoga i da mogu toga da se setim napisala bih sad i to.

Jebote, mora da se radi!

Posted in Uncategorized on February 17, 2009 by mahlat

Imam drugaricu koja je po zanimanju ništa. Ako vas ovo ’’ništa’’ čudi stvarno je ništa. U vreme jedne od reformi ili bogtepita čega završila je neku višu školu i postala nastavnik prakse. Ako je neko od vas bio zakačen usmerenim obrazovanjem onda se seća tih odlazaka na praksu – svakog meseca drugo preduzeće gde smo mogli u toku jednog dana da se upoznamo sa procesom proizvodnje. E ona je taj nastavnik širokog spektra, obučena da objasni proizvodnju automobila i lekova, lanaca, ukratko rečeno –svega. Zanimanje joj totalno neupotrebljivo u današnje vreme.

Bilo je neupotrebljivo i pre dvadeset godina kad je to završila pa je godinama radila deseti posao koji nit’ je znala nit’ je zanimao, uglavnom je radno vreme provodila kradući bogu dane.

I tako je u vrlo zrelim godinama jedne noći skočila i u znoju lica svog, izmučena košmarima, ukapirala da je rodjena u pogrešno vreme, u pogrešnoj zemlji i da to više neće da trpi. Da je bilo po njoj rodila bi se u najmanju ruku u Monaku i možda je to i moglo da se desi nego su se mami mnogo naduvale noge pa se rodila ovde gde se rodila. I tako je rešila da ode. U sve one zemlje u koje je nameračila da se useli i odma’ kupi kuću sa bazenom i crncima je nisu primili jer nije mogla da nauči dve prosto proširene rečenice na engleskom.  Želja da je od rodne zemlje dele okeani i najmanje dvadeset sati leta da niko ne može da joj dodje pala u vodu.

Posle silnih peripetija, razvoda, udaje, plaćanja pa opet razvoda i udaje za bivšeg muža završila je u jednoj komšijskoj zemlji sa potpuno poremećenim porodičnim odnosima, pogubljenim koncima. Ne zna se ni ko pije ni ko plaća al’ su svi lepo obučeni kad dodju ovde na svadbe i sahrane.  Kad god dode donese rodbini pakovanje praška od šes’ kila, pakovanje ’’Milki’’ – 10 po 100 grama i nekoliko konzervi piva od litar. Kakva bi gastarbajterka bila da ima malo više mašte, gastarbajterski pokloni se nisu promenili još od II rata.

Posle četiri godine života ’’preko’’ ne zna ni da bekne jezik zemlje u kojoj živi i u kojoj je rešila da umre. Da zna jezik mogla je da ima neki  fin posao, da radi na primer kao lift boj, bog da je vidi. Pošto ne zna radi kao čistačica. To je ono radno mesto gde se ne priča i što ne moraju puno da joj objašnjavaju, samo joj pokažu prstom šta treba da očisti. Dok ne nauči napamet.

I tu je nastao problem. Ona lepo krenula da uživa u ptičjem mleku koga ovde nema a tamo ima, da bude socijalni slučaj i živi od socijalne pomoći, da nadje bogatog ljubavnika, da, bre, jednom u životu bude ono za šta se rodila, kad ono malo morgen. Mora da radi. I to stvarno mora da radi. Tako kaže:

Jebote, ništa me ne pitaj, ovde mora da se radi!

Bi mi je žao, majke mi.

Tolike godine je ovde imala radno mesto a nije radila ništa, sad otišla tamo i umesto da je dočekaju kraljevski, onako kako je zaslužila, oni joj tutnuli metlu u ruke. I umesto da joj kažu da ta metla služi da sedne na nju i leti po belom svetu ona mora da čisti. Pa još mora i kući da radi, da pegla, pere, kuva a oni ’’pička im materina, ručaju u restoranima dok ona rmbači za njih’’. Da je znala da će morati da radi za strance dok oni ručaju ne bi otišla ni u ludilu. Ona je to planirala skroz obrnuto.

Danas me ponovo zvala da pita šta ima novo i kukala da je ništa ne  pitam jer tamo ’’iiiiimaaa da se raaadiii’’.

Ja, jadna, sedim ovde i pitam se kad će više naš narod da ukapira da mora da se radi. Svuda. Da je to normalno. I da nigde više na svetu, sem kod nas, ne postoji taj sistem – evo ti pos’o – ništa ne moraš da radiš.

Da mi i jesmo ovde gde jesmo samo zato što niko ništa nije radio.

I pošto nešto uvek moram da kažem a izbegavam da kažem ono zbog čega će me optužiti da se mnogo pravim pametna ja u tom trudu da se ne pravim pametna lupim pa jedva živa ostanem:

Pa, jebi ga, vrati se onda…

I na zavržih rečenicu. Reče mi da sam luda, da je ona ovde dala otkaz, da zna da ne bi mogla u ovim godinama nigde da se zaposli sem negde kao čistačica, nije luda da radi kao čistačica. Ovde.

Ono jeste. Čistačica ovde i čistačica tamo nije isto. Odavde se ne vidi da je tamo čistačica. Ovde joj ipak osećaj plavokrvosti to ne bi dozvolio.

Al’ ja računam ovde ne bi morala da čisti. To jest da radi. Ovde to još uvek ne mora. To, kad se zaposliš da moraš i da radiš.

A sutra ću da pišem o umetnosti mastrubiranja, to jest o masturbiranju kao nauci. Da podelim nova saznanja sa vama. Ja sam mislila da je to obično masturbiranje kad ono nauka!

Ne bi ja, nego Čarobna tamo kod nje otvorila temu. Ja se odma’ osetila prozvanom.

Ljubav, Vera, Nada…

Posted in Uncategorized on February 15, 2009 by mahlat

Umorna sam… Pokucala sam na vrata svih onih koji su me očekivali. Kod nekih sam se vraćala po nekoliko puta… Ponekad se zapitam da li su me svi oni zaslužili. Dočekaju me radosni, raširenih ruku, gledam ih kako sebi obećavaju da će dopustiti da ih vodim, kako neće mnogo zapitkivati, kako će mi biti zahvalni, kako će me čuvati… Gledam ih kako postaju lepši, blistaviji, raspoloženiji… kako im raste snaga… budem sigurna da bi i planine uspeli da pomere jednim običnim pogledom. A onda kao da sve to nije dovoljno, počinju da sumnjaju, da se plaše, da zapitkuju, traže da im nebrojeno puta ponovim jedno te isto… da obećavam… nekako me umore… Tu sam i gledam ih kako se muče, kako ne umeju da uživaju u mom prisustvu. Zaborave da su me tako dugo čekali i samo misle o tome da li je sve kako treba, šta će biti ako se desi ono što ne žele, šta će biti ako odem, traže da im hiljadu puta obećam da neću otići, mnogo traže od mene a nekako zaborave da sam tu… Zaborave da mi požele lep dan, da mi se nasmeše, da me neguju, da mi se raduju, zaborave sve ono što su u tišini svoje usamljenosti obećavali sami sebi. Nekako me namuče, istanje, počnem da bledim i ja onda moram da odem da ne bih potpuno nestala…

Ja sam razočarana… I ja sam uvek tu blizu njih. Slušam ih kako govore kako su se toliko zbližili sa mnom kao da smo jedno. I ne znaju da ja vidim malo dublje, da vidim kroz njih, da vidim sve što je unutra. Pozovu me i obrate mi se samo kad im je teško… zalete se ne razmišljajući, paosrću, padaju, žele i nemoguće a onda zovu mene. Ja mogu mnogo toga ali nisam svemoguća. A i razočarana sam, rekoh. Uvek sam prisutna ali me zaobilaze, kad im je sve potaman ne sete se da delić svoje sreće podele sa mnom, da me obraduju, da znam da se nisam uzalud trudila. Zovu me samo kad na scenu stupe suze… da ih ja brišem… da im pomognem da nastave dalje… da obećam da će biti bolje… Svo ostalo vreme ja sedim sa strane, usamljena i nepotrebna… a oni idu okolo i govore kako me nikad ne zaboravljaju… Ponekad mi dodje da se okrenem i odem, da zapušim uši i ne čujem više ni jedan poziv, da ih pustim da vide kako je to kad nekoga zoveš a on se ne odaziva…. dodje mi tako… sve dok ne shvate da sam ja stvarno uvek tu i da me ne treba koristiti…

A ja… ne znam više ni da li postojim ili sam samo bleda senka onoga što sam bila. Ne znam kad sam se poslednji put odmorila… ja, obična slamka spasa, nevidljiva kao i vas dve… Tu sam da vraćam osmehe, da krpim ranjena srca, da otkrivam zamke, da noć pretvaram u dan, rasterujem oblake da bi se videlo sunce, krčim puteve, budem zrno svetla u najvećem mraku, da se stalno pretvaram u sutra, da uveravam ljude da nigde ne idem bez vas, da vas dve dižem iz pepela… Stojim po strani i gledam kako vas dočekuju a onda polako uništavaju svojom glupošću. I meni ponekad dodje da se okrenem i odem, i ja sam umorna… ali ja znam da to ne smem da uradim, da sam ja ona koja mora poslednja da ostane. I da tinja… moram da tinjam da biste vas dve nekako ponovo uspele da pronadjete put…

Hajdemo sad, imamo još puno posla…

Ljubav, Vera i Nada se zagrliše i krenuše dalje…

images

Odo’ u penziju!

Posted in Uncategorized on February 12, 2009 by mahlat

Već sam  pisala da je priroda bila škrta i nepravedna prema muškarcima. Prvo, muškracima su trebale da rastu grudi umesto nama jer je njima mnogo više do njih stalo. Nama, ženama, samo prave probleme, ceo život udaramo ćuške jadnim muškarcima – oči su mi gore, gde si zinuo, je l’ tebi stalo do mene ili mojih sisa… Ako vas ovo zadnje zbunjuje da znate da žena lako može da se razidje sa rodjenim sisama i da bude strašno na njih ljubomorna, većina žena bi htela da ih muškarci vole k’o čoveka a ne ko hodajući držač za sise.

Drugo, mi se radjamo sa himenom s kojim su opet trebali da se rode muškarci jer je njima mnogo više stalo do himena nego nama. Što se tog himena tiče on ima status slepog creva – može sa njim da se živi a ne mora (možeš da ga imaš i ne moraš da ga imaš)  a ima ulogu merača vrednosti žene u zatucanim sredinama. Do pre dvadesetak godina gubitkom himena žena je gubila na kvalitetu i dobijala osobine običnog putničkog voza i to onog koji staje uz svaku belu kuću – ’’Nju nije samo onaj ko je žurio na voz’’. Himen ima vrednost očiju : Čuvaj ga k’o oči u glavi, slepu će te neko i hteti a načetu neće niko!

Ostaje enigma kako široke narodne mase znaju da je neko žensko biće ostalo bez himena kad je poznato da isto može da se utvrdi samo intimnim kontaktom. Jedna od teorija je da istog trenutka po gubitku himena ženi počne da  viri muški polni organ iz očiju (q… joj iz očiju viri) . To do staračkih godina ne ume da sakrije koliko god spuštala pogled i gledala u stranu.

Do pred kraj dvadesetog veka muškarcima je posedovati himen bilo kao skupljanje skalpova s malom razlikom što himen nisu mogli da obese o pojas k’o indijanci skalpove a to im je dozvoljavalo da pričaju lovačke priče. A ni na rever nisu mogli da ga zakače. Zadnjih godina dvadesetog veka muškarci su se emancipovali i pravili su se da ih himen uopšte nije važan. Al’ broj obrtaja jeste – a koliko si ih imala do sad. Na njihovu žalost emancipovale su se i žene i naučile da uvek odgovaraju – dvojicu (prvog i aktuelnog).

Većina organa i delova tela imaju ženski ili srednji rod: to srce, ta ruka, ta noga, ta glava, to crevo… himen spada u one malobrojne koji imaju muški rod, već apsolvirasmo – najvažniji deo ženskog tela je TAJ himen.

Kako rekoh ONI su trebali da se radjaju sa NJIM, ionako im ga damo kad tad.

Ako se gubitak himena nije desio slučajno (kuku meni, šta uradih) obično gubitku prethode višemesečne psihičke pripreme uz moralnu podršku žena koje su ga već izgubile, kojima viri ono iz očiju i koje zdušno rade na tome da himenonosilica već jednom progleda i vidi od čega se živi što s himenom ne može nikako. S onim u očima može.

I danas postoje majke koje svojim ćerkama govore – Pazi šta radiš, nemoj da praviš gluposti pre braka pa da se zajebeš ko ja, kad god se posvadjamo on mi TO nabije na nos.

Ali danas postoji mnogo više majki koje govore – Nemoj da udješ nevina u brak pa da se zajebeš k’o ja…

Nekad je, u vreme MirJam himen je bio sastavni deo miraza. Devojka je miraz spremala vezući sitan vezak dok joj oči ne ispadnu sa majkom i babama dok su otac i braća čuvali himen na braniku kućnog braga s puškama tandžarama.

E, da nije reprize ove serije ’’Ranjeni orao’’ ne bi se ni baktala s ovim himenom…

U dve epizode sam gledala kako jedan kukumavči ko ranjena mečka da mu ona da dokaz ljubavi a ona, jadna u frci jer je već taj dokaz dala nekom drugom i nema s čim ovom da dokaže ljubav.

I sad nešto mislim ja sam taj dokaz dala ihi-hi otkad. Da l’ taj dokaz onaj kome sam ga dala čuva, da l’ ga izgubio, šta s njim radi, je l’ on to uopšte sačuvao živo me interesuje. A pade mi na pamet, pošto ga odavno ne volim trebalo bi da ga nadjem i taj dokaz uzmem i dam ga onome koga volim. Kako ovom sad da dokažem ljubav kad nemam himen? Šta ako njemu padne na pamet da me vrati pošto sam oštećena?

Ova serija može ozbiljno da uzdrma teško uspostavljenu seksualnu ravnopravnost i opet u modu da uvede nevinost što može da dovede do toga da krvi bude do kolena.

Ako se to desi ja odoh u penziju. Seksualnu. Jes’ da mogu jos neku godinu al’ izboksovacu beneficiran staž. Tražiću da mi se svaki muškarac računa duplo. A sise ću da stavim na aukciju.

Onda ću da sednem pored prozora dok napolju sve behara, da heklam i slušam neku sevdalinku.

Ne bi uopšte imala živaca da još jednom prolazim one priče kad si, što si, s kim si, koliko, kako je bilo, da l’ se kaješ, što me nisi sačekala, ma idi, bre! Taman sam se opustila!

Bivša himenonosilica.

(I da ga ima ne bi ga više nikome dala, čuvala bi ga dok ne atrofira i postane neupotrebljiv. Iz inata)

Prilog

GADI MI SE OVA ZEMLJA!

Posted in Uncategorized on February 11, 2009 by mahlat

Prošle godine sam pisala o hodu po mukama moje ćerke i njenih kolega da bi se upisali na budžetsko studiranje što im je bilo osporavano bez obzira što su stekli uslove koji su im predočeni na početku prethodne godine. Ispostavilo se da ih ima mnogo a da se to fakultetu ne isplati, male plate, profesori teško žive, sve je ličilo na one bajke kad princ spašava princezu pa koji god zadatak da ispuni oni mu izmisle novi i teži.

Protest se završio oni koji su stekli pravo, medju njima i moja ćerka, upisali su godinu u drugoj polovini novembra.

Juče su sedmorica studenata  koji su učestvovali u pregovorima sa narodnim poslanikom Jagodom Jorgom i predstavnicima skupštinskog Odbora za prosvetu dobilo obaveštenje da je protiv njih pokrenut prekršajni postupak zbog ’’neblagovremenog prijavljivanja nadležnim organima skupa u pokretu’’ i oni će morati da se pojave pred sudijom za prekršaje kao ’’suorganizatori protestnog skupa studentata Fakulteta političkih nauka’’.

Od njih  sedmorice dvojica su dobila po još jednu prijavu zato što su tokom protestne šetnje predali sat poslanicima skupštine Srbije da bi ih podsetili  da ističe vreme za rešavanje pitanja upisa studenata u narednu  godinu.

Prilikom predavanja sata i protestnih šetnji niko od studenata ovog protesta pa ni ova sedmorica koji su dobili prijave nije legitimisan od strane nadležnih organa, to su valjda policajci, podaci su im uzeti iz ličnih karata koje su bile ostavljene na prijavnici Skupštine dok su pregovarali sa poslanikom Jagodom Jorgom!

Što se okupljanja gradjana tiče u Zakonu, član 15, piše da su kazne za gradjane 10 000 ili 60 dana zatvora a kad su studentski protesti u pitanju kazna je 500 000 za organizatore a 50 000 za odgovorno lice.

Toliko.

Moje čestitke državi a posebno predsedniku Borisu Tadiću, onom predsedniku koji je zavrnutih rukava, bez tašne i mašne u predizbornoj kampanji u kamperskoj atmosferi obećavao studentima i mladima neka prava i trasiran putu Evropu a onda se tokom protesta ni jednom nije oglasio. Kad već ima ambicIje da bude nešto slično Titu trebao je bar da kaže nešto slično onom – Studenti su u pravu! Živi bili!

Želim samo da vas podsetim na jedno:

skoro je jedan student kome neću iz inata da napišem ime koji je na Interpolovoj poternici bio u poseti poslanicima. To je onaj student koji nas po svetu reklamira kao vavare i koji je ovde od pametnih ljudi proglašen nacionalnim herojem. Mediji su objavili da je pravo svakog gradjanina da udje i vidi kako poslanici kleveću, čupaju se i lupetaju na licu mesta. Na pitanje šta je tražio medju poslanicima heroj student je odgovorio da je došao da bi, ako ikako može, pomogao mladima.

Studentima u protestu niko nije hteo da otvori vrata da udju. Jedna baka u prolazu je prišla, lupala štapom o vrata i vikala: ’’Otvorite, bre, deci’’. Evo slike:

slika045

Kad su ih primili na pregovore kao što vidite ukrali su im podatke. Neko ih je legitimisao na kvarno.
Kvarno kao što je sve u ovoj državi kvarno.

Nisam sposobna više da pišem o ovome.

Gadi mi se ova zemlja!

Čik mi pipni moje

Posted in Uncategorized on February 11, 2009 by mahlat

Kad prošetate ulicaama bilo kog grada u Srbiji i ako obratite pažnju na fasade, videćete da je svaka druga terasa zatvorena jer naš čovek koliki god stan da ima, ima problem sa nedostatkom kvadrata taman tolikim kolika mu je terasa. I bez obzira što je nekada uz stanove koji su se dobijali išao i pripadajući podrum na tim terasama stoje kace sa kupusom, gajbe, prazne flaše, napukle WC šolje i još gomila stvari koje se više ne koristi al’ mogu da zatrebaju. Gaće se vijore na sve strane tako da ne stoji ona srpska naricaljka ’’Nemam gaće na dupetu’’, očigledno je da ih svi imaju.

Da našem narodu objasniš da ne može tek tako da zatvara terasu i narušava fasadu – nema pojma niti je to razumljivo. Kako ne može kad je njegovo? Zbog toga na jednoj zgradi možemo da vidimo sve moguće vrste materijala koji mogu da se upotrebe, od stakla do lima, kako je ko imao mašte i para. Da objasniš da za sušenje veša služe sušionice isto je nemoguće, prvo u tom slučaju mora da se izadje pa da se udje, pa neko može da im ukrade gaće a s’ gaćama može da se baje kod neke popularne vračare, a drugo te prostorije obično zaposedne najveći baksuz u zgradi, koji se prvi uselio i nemoguće je da ih koriste ostali stanari. Ovi što zaposedaju sušionice imaju čak i papire kako su ih otkupili, obično bez saglasnosti ostalih stanara.

Problem sa tim sušenjem gaća na balkonima i ne bi bio tako strašan da naš narod ne suši sopstvene gaće i izlaže ih pogledima prolaznika gde god mu padne na pamet. Ko se prvi doseti, razapne konopac izmedju dva slobodna drveta i eto mu sušenja i sunčanja veša. Ti koji zaposedaju drveće su vrlo posesivni, drveće proglašavaju svojim što overe već pomenutim vezivanjem konopca, i usudi li se neko da prostre veš na isti nadrljao je. Sve ovo dovodi do zaključka da našem narodu strašno nedostaje dvorište a to uz stan nikako ne može da ide. Iskoreniti bilo šta što pojedini ljudi nose iz svog rodnog sela gde su prvo naučili da u svom dvorištu mogu da rade šta god hoće je nemoguće. To je valjda jedini razlog što dograđuju, zatvaraju i klepaju terase svojih stanova – njihove su i nema polemike. Načula sam da postoji zakon kojim se zabranjuje to svojevoljno klepanje. Ako postoji o tome se niko ne stara. Nema kadrova. A višak zaposlenih uvek ima.

Dakle, zemljište oko zgrada u kojima žive, mnogi ljudi doživljavaju kao sopstveno dvorište u kome mogu da kolju svinju, roštiljaju, peru automobile, postavljaju improvizovane klupe a kad se nauživaju sedeći i tračareći ko je ušao u zgradu, kod koga i kad je izašao sa svim zluradim pretpostavkama šta se tamo radilo, odlaze u svoje stanove kroz čije prozore će izbaciti šta god im padne na pamet, od štapića za čišćenje ušiju do kora od lubenice. Sve ovo u svojim dvorištima kad odu na selo neće raditi. I u ovome leži čitav problem, u tom izvitoperenom stavu šta je čije i ko o čemu treba da vodi računa. Niko, ama baš niko, ne vodi računa o onome što nije lično njegovo. A zajedničko jeste.

Na primer, parkirališta oko zgrada su zajednička, služe svim stanarima, njihovim posetiocima, uopšte, svima koji su se iz nekog razloga tu parkirali. Svaka zgrada ima po nekog stanara koji jedno od parking mesta smatra svojom ličnom svojinom. Kako i zbog čega nikako ne može da se utvrdi, najčešće se radi o tome da se on tu prvi parkirao i tako bezecovao to mesto za vjek i vjekova. Pokušate li da se uparkirate na njegovo mesto u najboljem slučaju će arlaukati sa prozora da tu ne možete da se parkirate a u najgorem će vam izbušiti gume da vam, majci, nikad više ne padne na pamet da uradite isto. Probate li opet, opet će vam izbušiti gume i tako u nedogled dok vi ne odustanete. Najmanje jedno parking mesto je zauzeto polutrulim automobilom koji leži na felnama ili na četiri balvana ako slučajno bude poplava da ne otpliva, parkiran tu bogtepita od kad. Na upozorenja da ga treba ukloniti ne reaguje niko što znači da ne pripada nikome. Proba li neko da ga ukloni obavezno iz zgrade izleće vlasnik sa bejzbol palicom ili improvizovanim tomahavkom u rukama spreman da krvlju i životom brani svog davno preminulog ljubimca. Da objasni čemu mu služi ta krntija ne ume niti zna al’ na svoje ne da, taman mrtvi padali. Naš narod ima tu genski usadjenu falinku – sve je moje što mogu da iskoristim i upropastim, ništa nije moje ili, u prevodu – posle mene potop!

U našoj posestrimi Hrvatskoj, je 15 jula prošle godine stupio na snagu zakon kojim će biti zabranjeno prekopavanje po kantama za djubre, i kojim će biti precizirano šta se može, šta ne, to jest kako treba da izgledaju fasade i balkoni, naročito oni koji su okrenuti ka ulici, što znači – nema sušenja veša na balkonima, dogradjivanja i pregradjivanja a naročito razapinjanja konopca i trulih automobila. Za sve ovo predvidjene su kazne od 40 do 1 240 eura. Gde ne može milom – mora silom. Prosto.

Palo mi je na pamet kako bi bilo divno doneti takav zakon i ovde. Problem je što ne bi imao ko da ga sprovodi jer mi ni najobičniji zakon o zabrani pušenja nismo uspeli da sprovedemo u delo. Nekako uvek bude da oni koji treba da se postaraju da se zakon ispoštuje ne znaju da ga tumače. Puši se svuda, bez izuzetka, čak i tamo gde su vidno istaknuti znaci o zabrani pušenja. Ovo ne treba da čudi jer ispod svakog takvog znaka stoji i pepeljara a pušač vam je čudno biće, čim vidi pepeljaru on zapali cigaretu.

Rekoh, samo mi je palo na pamet, meni u časovima dokolice svašta pada na pamet, u većini slučajeva nemoguće. Ne mogu da verujem da bi ovo moglo da zaživi, sve bi bilo po sistemu – oni će meni da kažu gde da sušim moje gaće! Kraj.

O zabrani pljuvanja, istresanja nosa i mokrenja po haustorima da ne govorim. To je deo folklora a folklor se neguje. Znači, ovakvom sredjivanju gradova da bi nam svima bili lepši mogu samo da se nadam. Kad bi se doneo ovakav zakon, opet bi smo videli da imamo pune kancelarije onih koji su nadležni za njegovo sprovodjenje al’ nisu i odgovorni.

To – nadležan i odgovoran – su vam dve čudne, nespojive, kategorije.

Nadležni su da sede, imaju neku, kakvu-takvu titulicu kojom mogu da se ponose i da primaju platu. Odgovorni nisu nikada i nikome.

Oni nisu ni čuli da im je u opisu radnog mesta i odgovornost.

Follow

Get every new post delivered to your Inbox.