Evoluiraću ja!

Moram da lanem o ovome il’ ću da umrem! Smučilo mi se od ovog drugog kruga, što se više ne izaberu pa da ’da’nem dušom! Kad god mi neko atakuje na pamet ja pobrljavim i penušam danima. Ljubimac me juri po kući i pokušava da me ubedi da je to normalno! E vala nije, ne mogu više normalnim da smatram nenormalne stvari. Neću, bre!

Gledam pre neki dan, okupile se žene da slušaju No1 i njegova obećanja, k’o gomila prestarelih udavača koje čekaju za koga će ih udati. A miraz nemaju. Da poludiš. I, aj’ ti objasni tim ženama da se ne završava svako udvaranje odvodjenjem pred oltar.

Ja žešće zainteresovana za priču, kad god me neko pravi blesavom ja otvorim sve uši koje imam.

Navalio No1 – vi rađate decu… pa vi rađate decu… pa vi rađate decu, jebem ti, k’o da ne znam ko mi je rodio dete. One žene se ubiše aplaudirajući. I meni došlo da aplaudiram iz sasvim drugog razloga al’ mi bi glupo da tapšem televizoru.

Zaluđivao ih tamo što treba da se rađaju deca i ja slušah, što bre, daj pobratime otkrij mi tu veliku tajnu pa da umrem. Kad on kaže: ’’Trebaju Srbiji deca, kome ćemo mi da ostavimo u nasleđe našu borbu za slobodu!’’  Ja odma’ počela da cvilim. Kakvu, bre, borbu za slobodu? Ja sam skroz druge planove imala šta ću ćerki da ostavim kad sam je rađala. Ako nemam šta drugo da joj ostavim e, vala, neću ni borbu za slobodu.

Od kako sam se rodila uče me o borbi za slobodu, da l’ ćemo se više osloboditi? Ja sam, bre, dovoljno istraumirana, čim neko pomene borbu za slobodu zamislim kako splićem ruse kose, besim pušku o rame i puštam obrve, morske pijavice, da rastu. Strah me od same sebe, majke mi.

Davnih godina u vrtu jedne prelepe vile jedan čika je objašnjavao kako je tamo na nekoj planinčini, ono tipa ’’Konjuh stenje, ruši se kamenjeeee…’’ ostavio svoje zdravlje i mladost. Ja mlada i glupa kažem – Vidim dobro ste naplatili i mladost i zdravlje. ’Teo otac da me udavi. I dandanas ume da pomene, kako sam ga  obrukala i začini sa ’’Što li te jeba đavo da me onako obrukaš!’’ K’o da ja znam koji me đavoli jebu i zašto. A da me jebu – jebu me. Samo što ne osetim. Ovo, bre, osećam! I stalno se osećam nedorečeno i nedojebano. Ne mogu više!

Ovaj drugi No2 me udavi – Aj’ u Evropu pa aj’ u Evropu! Neću bre! Sto godina mi ne daju nigde da odem sad me motkom teraju da idem u Evropu!

I posle svega ovoga ja se setim kako su u anonimnoj anketi, jelte kod nas su sve ankete anonimne, divne žene zemlje Srbije prošle godine, njih 20 000 (!), izabrale ministra za kapitalne investicije za najseksipilnijeg političara. Tri dana sam šaputala kad sam to pročitala. I još ih kunem u stilu – Dabogda vam seksualni život bio k’o vaš najseksipilniji ministar!  

I tako… sedim jadna i slušam kako svi nešto hoće da budu predsednici ponosne Srbije, majko mila, čime da se ponosim! Ja umreh od sramote.

A vrhunac, idem jutros na pijacu i zaustaviše me da mi daju poster No1. Neću kažem ja. Klinac, nema da nećeš, ima da uzmeš. Neću, bre, opet ja! Pita onaj što neću. Ja kažem – zato, pobratime, što ja ne držim na zidu ni poster Breda Pita pa neću ni njegov, ne sviđa mi se! Raspravljali smo se još pola sata. A onda se setim kako je skoro umrla ona majmunica iz roda šimpanzi što je znala 250 reči. Sve svetske novine objavile tu vest. I počnem da šmrčem. Ona je, bre, znala samo 250 reči i pomoću njih je komunicirala sa vrhunskim naučnicima. Ja raspolažem neviđenim fondom što književnih, što šatrovačkih izraza, što psovki i niko me živi ne razume! I dođem kući ridajući.

I rešim da sedim, ćutim i jedem banane.

Ako da Bog da evoluiram naopako pa da mi ne bude žao.  

Pobiću ih, majke mi!

Povečerje u vojsci znači svi u krevet. Jeli ste, piškili, kakili, odgledali nešto pošto nema više crtaća i spavanje. Kod normalnih. Kod nas naopakih počinje žurka. Otimanje oko kompjutera, ko je seo -  seo je, ni puškom ne možeš da ga oteraš. Ja, onako iz prikrajka, ko lovac na čeki, kroz snajper posmatram mog muža ljubimca, dođe mi da ga zavalim odpozadi pa šta bude. Il’ da ga bacim kroz prozor i kažem – ma nag’o se pa pao sam.

U carstvo mog Čede (mamino čedo interno avanzovalo u Čedu), ne mož’ ni da prigviriš. Pretpostavljam da se noću, na njenom monitoru rešavaju visoko diplomatska pitanja. Ja mu tu dođem kao državni neprijatelj No 1, zareži čim me vidi i zapreti streljačim vodom. Sto posto sam ubeđena da taj mali agesor ne bi dao ni poslednju cigaru da ispušim.

Ja – k’o dvoprocesorski kompjuter bez montora. Vučem rep po kući al’ da ga priključim nemam gde. Povremeno se pretvorim mom mužu u francusku sobaricu a ćerki u sobaricu sa Titanika, kod nje je vrisak ama baš uvek kao da tone. Dupe ne dižu ni jedno ni drugo, može biti uvaliću se ja.

To što je u ovoj kući jedino meni kompjuter osnovno sredstvo za rad, što ‘leba time zaradjujem nema veze. Ćutim i trpim. Sve dok trenutka preko ramena ljubimca, koji me ne čuje jer na ušima ima slušalice za primanje signala sa udaljenih planeta, ne ugledam jedo oko u dnu ekrana. Tek onda dobijem stolicu i to pošto zapretim da odlazim u rodni mi grad sa sve pameću i karakterima – ”pa ti gledaj šta ćeš”.

A oko je od Zaboravi, moje prijateljice sa jednog drugog bloga. I onda nas dve krenemo u msn-ovsko ljubavisanje i pretresanje bloga i života i nas dve -  ko nas sastavi. I ja umem toliko da se zasmejem, da smem da padnem sa stolice pala bih, nego ne smem odma’ će je neko zauzeti. Kad malo dođem sebi pošaljem joj nešto od muzike, tri noći smo se bavile nekim instrumentalima i možete misliti kad ona otkuca ”đe me nađe” ko da smo u obližnjem kafančetu, ja se odma’ setim Muje kako ispušta Hasu u provaliju i opet se pridržavam za stoilcu.

Noćas me zvala da idem sa njom jutros u Sarajevo. I bi ja, nego mi za to trebaju brdsko visinske pripreme sa preskakanjem prepona pa ako još neko bude hteo da me negde pozove neka me upozori bar tri dana ranije.

I tako…taman smo se nocas raspevale i stigle do jadne ženske sudbine jebemtiženskodatijebemženskoikadserodi, što nisam jača i viša pa da ‘vatam za gušu po kući i ja moradoh da ustanem. Pretila je ozbiljana opasnost da moj muž ostane il’ bez noktiju il’ bez… hm…onoga  – jeo je i jedno i drugo.  I ustanem. Evo ti,  jebemtiistolcuikompjuteriinternetkogaizmislicrkodabogda.

Ja odo’ da kupim sebi jedan. Jes’ da ga nemam gde al’ držaću ga u krilu ako treba. I spavaću sa njim. I zvaću ga ljubavi… i pušiću pored njega…

Jerbo mi pored našeg kompjutera ne pušimo. Njegova pluća ne mogu da izdrže ono što moja mogu  – bar tako kaže ljubimac. I  skuplji je od mene. Njega smo platili ko bolji auto a mene smo dobili na mufte.

Odo’.

Proterana za Najboljeg Blogera

Ko razume shvatiće.

Pripadnik nebeskog naroda. Naučno nije dokazano da li je pao direktno sa neba, da li ga je stvorio Bog, svakako jeste delo nečijeg kreacionizma. Postoje teorije koje govore u prilog tome da je Najbolji Bloger stvorio sam sebe. Darvinova teorija se nikada nije odnosila na blogere, uostalom, blogeri nikada nisu živeli na područjima gde uspevaju majmuni bez posebne nege, to jest svakodnevnog zalivanja i nađubrivanja što bi, eventualno, dovelo do toga da verujemo u pomenutu teoriju. Dakle Najbolji bloger je, odakle god da potiče, i od svog postanka idealno biće. Drugu teoriju je nemoguće dokazati. Blogerima.

Najbolji Bloger ne živi u skladu s prirodom već u skladu sa svojim unutrašnjim osećanjem nedodirljive veličine. Nespojivo sa istim je to što Najbolji Bloger vrlo često koristi jednu životinjsku osobinu a to je da se popiški, tamo gde misli da treba, i tako obeleži svoju teritoriju. Svi ostali pripadnici istog naroda nemaju pristupa obeleženoj teritoriji. Najbolji Bloger voli da se zna ”ko kosi a ko vodu nosi”. Ako neko pokuša da uđe na teritoriju za koju je Najbolji Bloger umislio da je samo njegova naići će na uvređenu osobu koja ima izgled čoveka koga boli žuč. U najmanju ruku. Najbolji Bloger će početi da skuplja istomišljenike tako da ovde imamo mali milion zatvorenih grupa kojima tek treba postaviti dijagnozu.

Najbolji Bloger će vas kritikovati što volite da budete voljeni, proglasiće to vašom širfom u neuropsihijatriji, pri tom uvek ima obrazloženje u vezi toga što voli isto. Ali isto Najboljeg Blogera nije isto što i isto svih ostalih blogera. Koliko god da prethodna rečenica deluje šašavo-tako je.

Najbolji Bloger voli svoju decu da vaspitava na narodnim poslovicama od kojih je najpoznatija ”Pametniji popušta”. Pri tom svojoj deci neće reći da će, ako se budu pridržavali iste dozvoliti da svetom vladaju budale. I tako generacijama.

Najbolji Bloger nikada neće shvatiti otkud pravo nekom drugom blogeru da živi, misli, bude uspešan, a iznad svega neće shvatiti kako se usudio da nešto kaže pre njega. To jest da misli brže. Kad god Najbolji Bloger  sretne dobrog blogera osećaće se direktno ugroženim.

Prosečan Najbolji Bloger nikada nema opravdanje za tuđa htenja i voljenja, tuđe strahove, usamljenosti i tuđu pruženu ruku. Sve ovo kad je sam u pitanju smatra normalnim.

Najbolji Bloger nikada nikome neće reći šta misli o njemu. Smeškaće mu se u lice i govoriti ”da” kad misli ”ne” a ono što misli podeliće sa nekim drugim.

Gde god da postaviš Najboljeg Blogera on će umisliti da je postavljen tu, ne da ima sopstvenu ulogu koju će neko ceniti koliko god da je mala već, da bi se takmičio i bio najbolji. Neuspeh dovodi do gore pomenutog izgleda ”boli me žuč”.

Dakle, Najbolji Bloger misli da postoji na ovom svetu samo da bi se suprotstavljao Bogu lično, Darvinovoj teoriji, zemljinoj gravitaciji, plimi i oseki – stanjima i pojavama na koje inače ne može da utiče.

Za prosečnom trpezom Najboljeg Blogera naći će se prase skinuto sa ražnja kome su u čeljusti tutnuli crvenu jabuku. To, kako prase nije progledalo, bez obzira što su mu ugurali simbol greha i ”u jebo te, progledah”, je neshvatljivo ali se ponavlja. I podvodi se pod običaj.

Najbolji Bloger misli da je sve što je uspelo na ovom svetu njegovog porekla. To potkrepljuje prekookeanskim plovidbama, grešnim prababama i pradedama švalerima. Iz istog razloga Najbolji Bloger Srbin ne može da shvati kako je mogao Rocky da dobije spomenik u Babušnici a on čak ni u Donjem Mudojevcu, a Srbin je.

Najbolji Bloger je ljubomoran na drugog dobrog blogera zato što se ovaj razvija u visinu, širinu, dubinu, zapreminu, pamet, inostranstvo…

Najbolji Bloger umire s pitanjem kako je to nekome upala sekira u med a njemu u govono.

Inače… kad god Najboljem Blogeru ponudiš kašiku meda on će je odbiti jer nije siguran šta se u tome krije. On će radije ostati sa svojim govnima – bar zna da su njegova..

Na žalost.