Zlatni dan

Šta to stalno izvlači iz sećanja, zlatom obojen dan,
Kada smo se prvi put poljubili ti i ja?
Slučajni svedoci naše ljubavi, dok odkucava sat.
Poruke na zidu pune nežnosti, ovaj stan.

Kad mi istekne vreme i krenem lagano,
još jednom bih htela da dotaknem samo u mislima
taj savršen dan, dan ljubavi.
Kad mi istekne vreme, ja hoću za sebe
ta dva tri minuta, da mislim na tebe,
pre odlaska u večiti mrak.
Hoću zlatni dan, suncem okupan.

Zašto stalno dolazi pre spavanja, zlatom obojen dan.
Odbačena odeća kraj kreveta, ti i ja.
Zraci sunca, znoj na tvojim leđima i u očima sjaj.
Sveća što dogoreva nad srećnima.
Tužan kraj.

Kad mi istekne vreme i krenem lagano,
još jednom bih htela da dotaknem samo u mislima
taj savršen dan, dan ljubavi.
Kad mi istekne vreme, ja hoću za sebe
ta dva tri minuta, da mislim na tebe,
pre odlaska u večiti mrak.
Hoću zlatni dan, suncem okupan.

U medjuvremenu

Ode zima. Konačno.

Bilo je hladno, mračno i dosadno, smrkavalo se pre nego što svane, uopšte bila je duga zima.

U medjuvremenu sam se nekoliko puta posvadjala sa ljubimcem na krv i na nož oko sitnica koje život znače to jest oko gluposti kao što je – ko od nas ima veći kamen u žuči. Ma, nemamo ni on ni ja nego toliko su nam glupe svadje bile.

Onda sam ja u toj medjuvremenskoj dosadi zaključila da su mi zamenili bebu u porodilištu. Nema druge, zamenjena je 100%. Valjda je i moja ljubimica to ukapirala čim onako s visine razgovara sa mnom k’ da sam niža vrsta. Našla se, jadna u totalno neprimerenoj sredini koja joj ne odgovara ni po zasluzi a ni po pedigreu. Plave krvi! Ma, ništa joj ne odgovara. U stvari lažem. Sve joj odgovara sem pitanja gde si pošla i kad se vraćaš. Ta pitanja shvata kao atak na njeno dostojanstvo i ljudski i telesni integritet i odmah počne da frkće. To njeno frktanje me dva, tri puta nateralo da se zarozam i upadnem u ono moje čuveno plakanje od Kosovskog boja na ovamo sve usput pevajući ’’Što si me mila majkooo rodilaaaa…’’ Ništa! Ljubimica ne reaguje na suze tako da sam ja samo dobila potvrdu da suzama ništa ne postižeš. Sem što manje piškiš al’ ovo nisam i dokazala, ko da misli da l’ piški il’ ne piški kad dodje do ovako poražavajućeg saznanja.

Onda je ljubimica, jer je položila sve ispite i upisala me na listu onih mama ’’neka je, zaslužila je, ka’će ako neće sad’’, jel’te, rešila da obiđe rodne gradove svih svojih novostečenih prijatelja i krenula na turneju po Srbiji. Sve u cik-cak. Da po’vataš gde ide i kog je dana u kom gradu trebaju ti sve moguće karte sveta pa i one nautičke. Onda je to pola Srbije bilo na turneji kod nas. Njihovo je bilo da se kikoću i izvoljevaju, moje samo da radim, prinosim i odnosim i ćutim – jedino tako možeš da sačuvaš imidž cool mame. Danas ako nisi cool mama i ne računaju te u majke.

E, a onda je konačno počelo da se pojavljuje sunce i ja sam pomislila e sa’ću da danem dušom, duži dan i takoto. Ali, ljubimica je otkrila da sve ono što je nije interesovalo najmanje pet godina danas mnoooogo interesuje pa sam morala da joj kupim rolere jer smo stare poklonili Sad ona vozi rolere a ja razmišljam sa koliko je nogu izašla i da l’ će sve da ih vrati.

I kao što vidite počelo je da cveta, kako napolju tako i u mojoj kući pa je ljubimac prateći prirodne trendove takodje procvetao. Probudio se jedno jutro sav na tufne taman ko buba-mara. Upao u frku nevidjenu, ja pokušala da ga tešim po sistemu – Šta ti je, bre, ljubavi, budi srećan što cvetaš znaš koliko je onih koji se u braku suše – ništa, ne svidja se ljubimcu što liči na buba-maru. I tako ljubimac, sve petama u dupe otrči kod lekara koji konstuje isto što i ja – reakcija na cvetanje. Nije na mene.

Izmedju ostalog terapija podrazumeva karantin dok ne precveta sve što ima nameru da cveta. Može samo da ide na po’so. Ja sam tako zaključila da napolju ne cveta ama baš ništa u periodu kad ljubimac ide na posao i kad se vraća. U medjuvremenu buja. Ubrzano. Alergija se smiruje tako da će ljubimac uskoro, najverovatnije, biti spreman za oplodnju. Inače pčele su ga zaobilazile. Jedino nam je pre neki dan uleteo stršljen u sobu. Koga je hteo od nas dvoje pojma nemam jer sam ja panično izletela napolje i zalupila vrata da ni ljubimac ni stršljen slučajno ne izadju. Stršljen otiš’o, ljubimac ost’o. Ljut i uvređen jer je sad mog’o i stršljen da ga ujede a mene boli dupe mada ja računam bolje da ga ujede stršljen nego ja. Mislim, ćutim, ćutim, al’ kad ujedem prospem sav nakupljen otrov. Ne doziram uopšte.

I takoooo. Taman sam pomislila, gotovo je ali je ljubimica juče teatralno iskočila iz svog nedodirljivog carstva i naložila da joj se kupi pas. Kad šeta da ne liči na kretena nego na osobu koja šeta sa svrhom. Sve saopštila ovako u dve rečenice. I sad razmišljamo koja rasa pasa može da podnese tri ludaka u običnom srpskom stanu. Kad budemo doneli odluku kupćemo ga.

A kad ga budemo kupili ja ću ga voditi u šetnju, da piški, kaki, kupaću ga, voleću ga najviše na svetu jer ljubimica za sve to neće imati vremena. Ona studira. Kad treba ići u kupovinu, kad treba baciti djubre, usisati kuću, uvek studira. I studiraće grant’ i kad bude kućni ljubimac morao da piški. Tako to ide kod nas. Mislim, ja ne studiram pa mogu sve to.

Bosanski lonac

… ma nema ovo nikakve veze sa Bosancima, prosto se to tako zove. Mogla sam da kažem i Leskovačka mućkalica ili… Djuveč… sve vam je to isto – sve po malo a ništa konkretno…al’ ukusno je… mada, o ukusima ne vredi raspravljati.

Odlazak u rodni grad je baš… ma… prilika Kurti i Murti da ti se lažno obraduju, prilika bivšoj hmmmm… pa, recimo, ljubavi da ti kaže kako te nije zaboravio kao da ja ne znam da je mene nemoguće zaboraviti, prilika starim prijateljima da štrpnu po malo od tvog ramena, onoliko koliko im je potrebno za plakanje. Svaki put se vratim raskomadana al’ puna k’o ovaj Bosanski lonac ako to uopšte može.

Ne volim susrete sa ’’hmmm bivšim ljubavima’’, potezanje za ruku da popijemo u čast starih, dobrih, vremena. Da je vreme bilo dobro ne bi bilo staro. Uostalom, vredi li nazdravljati nečemu što je umrlo. Stvarno nema smisla. Ne volim onaj trenutak kad taj neko skupi hrabrost i kaže – Mogli bismo ti i ja nekad da… ja jadna počnem da mislim, mislim, mislim i na kraju zaključim da nismo mogli uopšte, i ono što smo uradili smo jedva nategli. I ja sad kao treba da evociram uspomene pa još da se trudim da ih ulepšam. Odma’ se iznerviram i naoružam. I postanem otrovna. Šta me, bre, jebeš sa zakašnjenjem od mali milion godina. Da ga pitaš a što nismo mogli mož’ da rizikuješ da zaboraviš šta si pitala.

Garant’ bi pokušao da me navuče da sad radimo ono što smo mogli a nismo onda kad smo mogli pa bi baš lepo bilo da možemo sad kad u stvari ne možemo jer ja nemam želju da nadoknadjujem svoj život zato što sam starija i blesavija to jest zato što on misli da treba da u’vatim svaki zadnji voz jer i nisam u nekoj prilici da biram vozove.

Ja ostajem čvrsto pri stavu da mi još ništa ne beži, da nisam zakasnila a ako baš i jesam da uvek naiđe drugi. Voz, mislim. A i nemam nameru da se poigravam svojim životom samo zato što mogu. Kad sam mogla nisam, sad neću.

Sad bi on da me razvlači k’o seljački sin ‘armoniku dugmetaru. U ime ’’starih, dobrih, vremena’’. A uvek sam govorila da ne podnosim te ’’harmonika’’ tipove. Prvi momak u selu uopšte ne znači prvo mesto i kod mene. Ni zadnje. Neka mesta zauvek nestanu. Kao u onoj igri u kojoj se smanjuje broj stolica a broj guzica ostaje isti. Pa ko bude brži. Problem je taj što nisam ja bila ta koja je smanjivala broj stolica.

E da sam bila pametna k’o što se ovde pravim ja bih ga pogledala k’o krava mrtvo tele i otišla. Prethodno bi se na peti okrenula u mestu, tek onako, da dignem situaciju na nivo. Al’ nisam. Mene uvek jebucka neki djavolak pa tako upitah:

A što, ‘leba ti, šta bi ti to meni sad ponudio, čime bi mi ulepšao život?

Dobijem odma’ stručno predavanje u stilu – nekad sam bio mlad i glup a sad sam mator i pametan, nekad nisam imao pojma, sad znam sve – moja vajda od toga bi bila – seks do padanja u nesvest! Diskrecija zagarantovana.

Onda on dobije moje stručno predavanje kako ja odavno ne padam ni u nesvest, ni na teme, ni na dupe, naročito ne kad mi neko ponudi odnos od prostog u prosto proširen. Zaletim se, počnem da penušam i bljujem vatru i odjednom stanem i pomislim – Bog te mazo, šta ti ovo u stvari objašnjavaš!

E, onda sam se teatralno okrenula i dobacila preko ramena to o odrastanju i proporcionalnoj pameti u odnosu na dizanje prosečnog četrdesetogodišnjeg spolovila.

Al’ džaba, natera me kreten da se prisetim koga sam sve u životu srela i šta su sve nagurali u mene što milom što silom i zaključim da sam ja u stvari jedan običan Bosanski lonac.

Šta su mi sve govorili…

Al’ nisam loša ispala.

Bar mislim.

Mogla sam da budem mnogo gora.

Suma sumarum, nije što sam Bosanski lonac nego što umem da počnem da se dimim onda kad svi misle da sam se oladila taman za konzumiranje.

Valjda je poenta je u krčaknju. Dobro se to ukrčkalo u meni. Ja sam se krčkala na tihoj vatri dok su drugi mislili da me kuvaju turbo, u ekspres loncu.

Jebi ga!

KO ZNA ŠTA JE MISLIO ZLI VUK

Ko god ovo bude čitao da zna:

1. Nemam ništa protiv homoseksualnih osoba ni jednog ni drugog pola;

2. Ne poznajem ni jednu homoseksulanu osobu tj. možda poznajem ali ja ne razgovaram sa ljudima o njihovom (a ni svom) seksualnom opedeljenju i o tome sa kim ‘’spavaju”;

3. Ne mislim da je homoseksualnost bolest između ostalog i zato što to nije izmišljotina prošlog veka;

4. Ne mislim da su homoseksualci manjinska grupa i da mogu da imaju isti status kao, na primer, Romi, za mene je to potpuno suludo;

5. Ovo pišem potaknuta time da je Džoana Rouling izjavila da je Albus Dambldor gay. Jedno od objašnjenja je da će ovo nadoknaditi nedostatak gay likova u književnosti za decu!

Pa, ubuduće će, kad budete detetu čitali bajke, biti vrlo bitno kog su seksualnog opredeljenja Trnova Ružica, Tri praseta, Mačak u čizmama i ostali. Kad  stignu do Harija Potera da im bude sve jasno.

Pred donošenje najnovijeg Ustava koji imamo ( ne i poslednjeg ) vodila se strahovita polemika da li on treba da sadrži članove kojima će biti regulisano pravo homoseksualcima da se venčavaju i usvajaju decu. Objašnjenje je bilo da naš Ustav treba da bude (uprošćeno) ”evropski i moderan”, budibogsnamaisvianđelisveti, kao da je Ustav haljina.

I tih dana sam za jednim kafanskim stolom, znate kako se najpametnije priče prosipaju za kafanskim stolom čula svoju školsku drugaricu kako izjavljuje da je to, jebote, ”potpuno Ok” posle čega je došlo do podugačkog objašnjenja kako svako ima prava da voli koga hoće  (voljenje NIJE voljna radnja iliti hoću-neću), da se venčava sa kim hoće, da svoju imovinu ostavlja kome hoće ( ovo može da se reguliše i drugim pravnim radnjama a ne samo brakom) i, naravno, svako ima prava na decu!  Malo pojašnjenje – drugarica je po profesiji advokat, napisala jednu knjigu i silnu želju ima da ne bude obična spisateljica pa je ubrzano hodala ka šeširu, belim rukavicama i naravno izjavama tipa ”niko nikoga ne tuca samo ja imam orgazam”.

Pogledala sam je k’o Staljin Tita kad muj je ovaj rekao istorijsko NE. Zbog  toga što u ovoj zemlji sve mora preko reda i naopako. Dakle, treba omogućiti homoseksualcima da mogu da zasnivaju bračne zajednice a napuštenoj deci koja su njima (evenutalno) data na usvajanje da imaju dvojicu očeva ili dve mame. I sve to u ovoj zemlji, kao što rekoh, u kojoj:

1. Vanbračnu decu nazivaju kopiladima a za žene koje su ih rodile govore da su se ”okopilile;

2. Na  razvedene žene tj. raspuštenice ženski deo populacije gleda kao na kurve a muški kao na žene bez kriterijuma;

3. Decu ometenu u razvoju posmatraju kao da su nosioci zaraznih bolesti te su ta ista deca osuđena na getoiziran život;

4. Imati dete ometeno u razvoju je još uvek ‘’sramota” pa ima mnogo roditelja koji ovu decu kriju zbog druge dece koju imaju;

5. Za osobe sa invaliditetom se smatra da su nesposobni da se sami staraju o najbanalnijim stvarima tipa – izvaditi ličnu kartu ili bilo kakvu potvrdu jer im nije omogućen ulazak u institucije (svaka ima bar tri stepenika) pa za njih ovo moraju da obavljaju drugi;

6. Usvojiti dete je proces bez početka i kraja. Opet pojašnjenje. Fertilna granica je pomerena, kako stvari stoje može se rađati i u 50 godina, što prirodno što uz pomoć hormonskih terapija, što, svakako, daje ženi za pravo da se nada. Ako, ipak, ispadne da ne može da rodi, može da usvoji dete od koga je starija najviše 45 godina. Da usvoji bebu, koju je silno želela, neće moći jer, rekoh, to je proces, pa dokazivanje, pa testovi i ostalo, mislim da poludiš kad ovo uporediš sa gorepomenutim.

Da ne nabrajam više, kad se reše ovakve stvari možda mogu da se reše i pitanja homoseksualnih brakova.

A ono čemu čitav dan ne mogu da se načudim je čemu to toliko propagiranje homoseksualnosti ako već žele da to postane normalno i prihvatljivo? Čemu parade ponosa, to busanje u grudi ”ja sam gay” i ostalo.

Ja sam hetero pa ne pravim parade, ne objašnjavam svoju seksualnu opredeljenost, ne tražim neka specijalna prava u odnosu na tu opredeljenost a ne mislim ni da sam ugrožena. Ne mislim ni da sam normalnija od gay ljudi.

Al’ eto stiže homoseksualnost i u književnost za decu. Da se zna.

Valjda su one stare, dobre, bajke demode. Sad je moderno da se zna ko koga.

Dambldor je fiktivan lik al’ mu je seksualno opredeljenje vrlo konkretno. Da li će on od dečijeg junaka postati gay ikona ne znam.

I da ponovim – boli me uvo ko sa kim, u kojoj pozi, zbod čega, da li to ima medicinsko, ustavno, naučno, hormonsko, seksualno, transseksuano, homoseksualno objašnjenje  ili bilo koje durgo.

Stvarno me boli uvo.

A i želudac. Čitav dan.

Ne mogu ovo da svarim.

Od kombajna preko PC do Romea i Julije

Nemam pojma koliko godina ima kad sam videla sliku kompjutera u ’’Politikinom zabavniku’’, izgledao je onako ogromno, u najmanju ruku k’o kombajn, oko njega se muvao neki u belom mantilu, da ga ne isprlja i sledilo je objašnjenje kako ce to jednog dana funkiconisati, šta sve može brže i bolje od čoveka i koje će matematičke operacije moći da radi u nezamislivom delu sekunde. Odma’ sam odbacila k’o nepotrebno pošto je matematika nauka koju nikad nisam razumela i svodi mi se na četiri osnovne matematičke operacije, ostalo nit’ razumem, nit mi treba. Što se mene lično tiče ja ukapirala da će to biti malo savremeniji digitron.

Šta se u medjuvremenu dešavalo sa tim kombajn kompjuterom i kako je on evoluirao u današnji PC pojma nemam. Kad se u mom gradu pojavio prvi, pojavio se u mojoj zgradi. Supruga vlasnika je pokušavala da objasni koje je to čudo stiglo u njihovu kuću al’ joj nije uspevalo. Vlasnik je ekspresno proglašen za ludaka a supruga je dobila novo zanimanje, postala je švercerka čipova. Vlasnik je bivao sve širi, supruga sve tanja i tako je nekako u to vreme počela da piše pesme. Od tuge i žalosti. 

ČOVEK I MAŠINA

Čim ustane sa njom razgovara,

on joj piše, ona odgovara,

lete pisma sa svih strana,

al’ ne reče da ga voli

ta čudesna sprava mala.

Lete pisma preko interneta

sa diskova i disketa,

ljubi čovek mašinu ko ženu,

brine se za zdravlje i lepotu njenu.

Kada se virusom zarazi mašina

čak iz Beča stiže joj vakcina.

 

 Plaču žene, nema više provoda ni slavlja,

nema više nežnih milovanja.

Plaču žene a plaču i majke

što sinovi ne dovode snajke.

Došla je jesen, oni se ne žene,

ostaće im kuće zatvorene.

 

Ta mašina uništi čoveka,

postadoše Romeo i Julija dvadesetog veka.

Šta će biti sledećega veka

reći će vam pesnik ako to dočeka.

                                      Ž. Marković

                                                                                                

Rojim se, rojim se

Ili… čija li sam, čija li sam…To će zakon tek da utvrdi. ‘Oću reći uskoro će se usvojiti Zakon o svojini da se zna ko kome pripada u ovoj zemlji. Naročito treba da se zna kome ja pripadam i koji status imam jer u Članu 15 piše:

”Životinja koja obitava u kući i ne uzgaja se radi prehrane, rada, ekonomskih razloga odnosno otuđenja je kućni ljubimac.”

Znači status – kućni ljubimac. Mislim, ne tove me i nemaju nameru da me otuđe ni prodajom, ni poklonom a ni ustupanjem. Kukuuuuuuuuuuuuuu! 

E, a pošto meni stalno drže predavanje kako ”nisam sama” to jest kako u meni živi i preživljava mnogo mojih JA – ja sam znači roj mojih JA.  Rojim se i zujim, meračim koga da ubodem. Sva sam živčana, počelo proleće, sve procvetalo, ne mož’ da izabereš cvetak na koji da prilegneš dušu da odmoriš.

Članovi 158-161 (skraćena verzija)

”Roj pčela koji je napustio košnicu, ako ga vlasnik ne pronađe u roku od 24 h od rojenja, postaje ničija stvar, Ako vlasnik pronađe roj, a nema mogućnosti da ga odmah uhvati, može ga obeležiti kao svoj stavljanjem određenog znaka ili na drugi uobičajen način. Vlasnik roja koji se nastani u tuđoj praznoj košnici može da je otvori radi hvatanja roja, a ako to ne učini u roku od 24 h od rojenja, odbegli roj postaje svojina vlasnika košnice. Vlasnik odbeglog roja duguje naknadu štete prouzrokovanu otvaranjem tuđe košnice. Ako se odbegli roj nastani u tuđoj košnici nastanjenoj pčelama, prava svojine koja su postojala na toj košnici proširuju se na taj roj, a prestaju prava njegovog ranijeg vlasnika.”

Je l’ jasno ovo?

Uzmuvao se roj mojih ja. Ko ima košnicu il’ nek otvara il’ nek zauvek ćuti. Ako naiđe ljubimac ima da provali košnicu sam, utera roj unutra, lupi pečat na dupe svakom od mojih ja i ostado’ njegova za vjek i vjekova.

Posle samo može parnica. Pa dok se dokaže čija košnica, čiji roj, po kom članu, pa rupe u zakonu, pa svedoci…

Idi, bre, to može godinama da traje!