Pridružujem se Suske

Tekst objavljen 28.05.2007.

JEBITE SE DEVEDESETE

Da sam mogla da ih preskočim…

Tih, devedesetih godina, gradom je kružio recept za tortu bez jaja, pili smo kafu prženu i preprženu od ko zna čega a pušili šta smo našli. Benzin smo kupovali na decilitre i nosili ga u plastičnim flašama, u cegerima, zajedno sa zelenišem sa pijace. Na tim istim pijacama smo kupovali bugarske lekove i rumunske sapune. Trovali smo se alkoholnim pićima pravljenim u kućnoj radinosti. Šta je sve Srbin uspeo da napravi u sopstvenoj kuhinji ostalom delu sveta će uvek biti nejasno. Najveći luksuz tih godina bilo je biti bolestan a bolestan je smeo da bude samo onaj ko ima para.

Godinama sam bila na nečemu što su nazivali “prinudan odmor” a plata za taj odmor je bila tolika da nisam ni odlazila da je uzmem. U kafić u koji sam izlazila sam ostavljala 10 maraka (čuvenih, nemačkih) koje je bilo nemoguće rasitniti, s tim da me konobar obavesti kad ih potrošim to jest popijem.

Pojedini su se obogatili berući višnje koje sam brala i ja ali bogatstva nije bilo ni u najavi. Dobijala sam samo desetak litara soka.

Srbi su se odjednom setili da postoji Bog i krštenja su ušla u modu. Više nema onog pitanja čuđenja:”Jesi li ti kršten?” Svi su kršteni. I pametni.

Devedesete su nam donele najezdu latinoameričkih serija. Bake su, umesto da čitaju bajke, unukama čitale, prepričavale i objašnjavale sva ona čuda koja se u tim serijama događaju.

Srbiju su preplavili gatari, vračari i beli magovi. Gledalo se u pasulj, kafu, karte, u šta se stiglo.

Preko noći su se pojavili neki ljudi koji su pokušali da nam prodaju “muda za bubrege” to jest pojavili su se oni koji su nudili život na kamatu. Ovaj narod je još jednom dokazao da majka koja rodi ne znači ništa, da je uvek potrebna još jedna. Sad toj istoj majci sude ali da presude ne mogu. Ja sam nekako uvek mislila da ako umem da zaradim – umem i da čuvam. A i da oplodim.

I naravno, devedesetih su počeli ratovi. Neutvrđeni, nedokazani, najgori ratovi koji su ikada mogli da se dese i ja sam naučila mnogo toga. Naučila sam da, na primer, ne postoje Bosanci. Da nikada nisu ni postojali. Da su tamo gde sam mislila da žive Bosanci živeli Srbi, Muslimani i Hrvati. I da oni u stvari nikada nisu živeli u slozi, bratstvu i jedinstvu kako su me učili. Morala sam da prestanem da budem Jugoslovenka. Evoluirala sam, evoluirala i postala Srpkinja. Najzad!

Godinama sam živela u getu. Za razliku od onih koji stvarno žive u getu meni je bilo dozvoljeno da izađem ali nisam mogla.

Svet sam posmatrala očima televizije i putovala sam mentalno.

I tako. Pojavile su se televizije, televizije, televizije. Nisam mogla da izaberem šta da gledam.

Te televizije su opseli bezobrazni, nevaspitani, neuki, neobrazovani i drski ljudi. Preko noći.

Ništa mi se od svega ovoga nije svidelo.

I nisam otišla iz ove zemlje.

Ni iz ovog grada.

Stoički sam podnosila svaku glupost koju sam čula i istrpela svaku uvredu koja mi je bila upućena kao pripadniku ove nacije.

Zadnjih dana samo slušam kako je ova zemlja okupirana, puna lopova, ubica, prevaranata i stranih plaćenika.

I sinoć čuh još jednu glupost. I nikako ne mogu da se dovedem u red. Kako, bre, to da baš svaka glupost mora da ode u etar.

A stvari stoje ovako. Ako jedan bulevar u Beogradu dobije ime koje se ne svidja onima koji u tom bulevaru žive, oni će se preseliti. Jel? (Bulevar Zorana Djindjića)

A te iste stvari mogu da budu i ovakve: kako bi bilo da ova zemlja dobije to ime? Cela, kolika god da je. Pa da se iz nje, već jednom, ne presele, nego odsele svi oni kojima se to ne sviđa. Da, već jednom, mi, koje niko ništa ne pita, danemo dušom.

Kako bi bilo da se malo ignoriše glupost? Da oni koji prave prekršaje ili kriminalne radnje prestanu da se nazivaju decom? Da se verbalni delikt, već jednom dokaže i osudi?

Može li neko u ovoj zemlji da dokaže da sam gluva, slepa i nema. Jer dok se ne dokaže ja ostajem suprotno svemu tome.

Al’ postajem po malo luda. Polako ali sigurno.

Kad već jesam takva vratite mi devedesete.

Pa sve od početka, polako, laganica, onako taktički.

Da već jednom ukapiram u kakvoj zemlji živim.

P.S. Više ne ustajem starijima u autobusu. Kad mogu da glasaju mogu i da stoje. Dakle, svako ko ima zakonsko pravo da glasa ima moju dozvolu da stoji pored mene i beči se jer ga bole noge. I mene boli mnogo toga. I bečim se. Al’ koga briga…

Gaćice za mir ili kako Srbi da se uključe u svetsku akciju kad nemaju gaće

Jeste li čitali o onom uraganu Nargis što je letos opustošio Mianmar? Ma jeste sigurno. E, onda znate da tamošnja vojna hunta nije dozvoljava prolaz humanitarnoj pomoći pošto im je draže bilo da im stanovništvo koje je preživelo  oboli od kolere ili crkne od gladi. Mora da ih ima mnogo pa vlast rešila da ih proredi pošto uragan nije to dobro odradio, to jest svaka dikatatura ima svoje metode.

E, al’ sigurno niste znali da u Mianmaru vlada praznoverje da ne smeju da dodirnu ženske gaćice jer će im to oduzeti moć. Kako oni to izvedu da čitavog života ne dodirnu ženske gaće i zadrže tu svoju moć nisam uspela da zaključim zato što je kod nas skroz suprotno – ovde si moćan srazmerno tome koliko si ženskih gaća dodirnuo i skinuo. Što bi rek’o naš narod – sto sela, sto običaja.

Da bi rešili ovaj problem sa humanitarnom pomoći mianmarski mirovni aktivisti su u celom svetu pokrenuli akciju ’’Gaćice za mir’’. Ovom akcijom se traži od žena da pošalju što više gaćica u burmanska poslanstva ne bi li se tamo prevarili, dodirnuli te gaćice i izgubili moć.

Akcija je uzela maha tako da umesto pisama poštari u čitavom svetu nose torbe pune gaća.

I sad, pošto se akcija odnosi na ceo svet a Evropa je svet i u toj Evropi je Srbija koja je Evropa, pade meni na pamet kako bismo mogli da uzmemo učešća u ovoj akciji da ne bude opet da smo mimo sveta.

I tu natrčim na problem.

Zadnjih godina, naročito zadnjih meseci, ovde se vodi istražni postupak o tome ko je nama Srbima skinuo gaće jer svi tvrde da smo gladni i gologuzi. Ova istražna radnja se pojačava u predizbornim kampanjama a vrhunac dostiže kad treba da se formira vlada. Onda su svi od sumnjom. Da l’ je ta sumnja opravdana ili neopravdana ja ne znam, to znaju istražni organi.

Radikali tvrde da su za skadanje gaća odgovorne demokrate. Demokrate su neopredeljene, čas misle da su to radikali, čas da su socijalisti. Socijalisti ne priznaju, nemaju pojma da smo mi ikada imali gaće – oni imaju amneziju. A valjda imaju i gaće. Penzioneri su zadnje gaće kupili još dok su bili u radnom odnosu pa sad traže povećanje penzija radi obnove donjeg veša. One male stranke koje su tek prošle cenzus su nevine. Niko ih ne optužuje za kolektivno skidanje gaća. Njih optužuju da su izdajnici. Znači, ovde si izdajnik čim nikome nisi skinuo gaće. To skidanje gaća mu kod nas dodje kao visoko patriotski čin. Ko će kome ako neće svoj svome!

Sve u svemu dodjem do zaključka da mi uopšte ne nosimo gaće jer ih nemamo i da u tu akciju uopšte ne možemo da se uključimo kao sav normalan svet. Neko nam je te gaće skinuo. Istraga tapka u mestu. I mi tapkamo u mestu – gologuzi. I da nam nisu skinuli te gaće spale bi nam same od tolikog tapkanja.

Logikom stvari naše gaće su kod onih koji su nam ih skinuli. Opet logikom koja se odnosi na ono da je kod nas verovanje – što si više gaća skinuo to si moćniji, dodjem do zaključka da mi nemamo šta da pošaljemo ovako gologuzi i da tamo, u stvari, treba da pošaljemo onog kod koga su gaće. Da onima što se plaše ženskih gaća više nego djavo od krsta istrese sve te naše gaće, oduzme im moć a svoju ponosno pokaže.

Problem je samo kojim prevoznim sredstvom da pošaljemo tog s gaćama. Mislim, nakupilo se gaća zadnjih godina.

Ako neko ima ideju o prevoznom sredstvu neka mi javi..

A neka mi javi i koji se ono beše lek uzima kad vam je konstantno muka a ne vozite se ni brodom ni automobilom, ne jedete ni krastavac ni rotkve. A niste ni u drugom stanju.

I neka mi javi ako postoji lek pomoću koga ono što je u dupetu može najkraćim putem da dodje u glavu.

Ako zna neka obezbedi jedan kontigent. Probni.

Da probamo ništa neće da nas košta.

Politika je kurva…

… a kad je ona kurva mogu da budem i ja.

Obećala sam samoj sebi da se nikada neću baviti politikom. Na žalost ne baviti se politikom je u ovoj zemlji nemoguće a naročito je nemoguće ne baviti se njenim makroima tj. svim onim… onim ljudima koji dodjoše ko zna odakle i koji uglavnom pričaju neki jezik koji normalan čovek ne može da razume.

Pokušala sam da budem imuna al’ ne ide, valjda treba da se rodiš sa imunitetom što automatski podrazumeva da nemaš mozga.

Političkog prevodioca nemam uzdam se samo u svoje znanje. Jes’ da sam plavuša al’ u ponešto se razumem. Naročito se razumem kad je jebanje u pitanju. Jes’ da se ovde radi o mentalnom jebanju al’ jebanje je jebanje, nema tu mnogo filozofije.

Dakle,

’’Država pokazuje veliki stepen zabrinutosti za svoje gradjane!’’

Da l’ ste čuli veću glupost i veću laž! Šta im je to država i kako joj se vidi na licu da je zabrinuta? Da nije od sekiracije prestala da jede, da joj čir nije proradio, da nije dobila podočnjake pa još treba da je tetošim???

Gde je ta država da joj kažem – ma daj, zašta se sekiraš, sekirala se ne sekirala dodje ti na isto, jebeš sekiraciju, popij nešto.

Predsednik veruje da Srbija ’’može da prevazidje posledice velike ekonomske krize, trenutne krize!’’

More, poserem ti se na izjavu!

Koje, bre, trenutne krize? Ovde, bre, kriza traje već dvadeset godina!

Posle se, jadna, setim da mu izjava i nije glupa. Za glup narod. Onaj narod što će da nosi govno na glavi ako im neko kaže da je to šešir i da od toga neće biti gore. Jer, ovom narodu šta god da podmetneš oni samo brinu da ne bude gore.

’’Da li nam se crno piše zavisi samo od nas!’’ – rek’o predsednik.

Crno nam se ne piše, crno nam je odavno. Napisano i sad nema trika da ga obrišeš!

Ne zavisi od nas nego zavisi od njih.

Narod i vlast su u ovoj zemlji uvek bile dve nedodirljive kategorije društva.

Oni žive – mi životarimo.

Oni pričaju – mi slušamo.

Oni lažu – mi verujemo.

Oni se zadužuju – mi razdužujemo.

Oni gube – mi gubitnici.

Njima guzica u fotelji – mi guzicom o ledinu.

Oni decu u inostranstvo – mi decu na ulice i u proteste.

I kako može crnje od ovoga?

E, zato sam ja rešila da osnujem stranku. Pojma nemam kako se to radi al’ to je jedini način da udjem u skupštinu. A to je jedino mesto gde mogu da kažem:

Poštovana predsednice, gospodo i gospodje poslanici, dosta ste, bre, jeli govna! Aman! Dosta ste se ponašali kao da je ova zemlja matora prvorotka koja nikako da se porodi. Kad porodjaj ide teško odma’ ide carski rez! Šta god da je svih ovih godina odavde izlazilo izlazilo je sa manom. Nesposobno za život!

Šta bih sve rekla ne mogu da pišem jer bi ispao roman al’ imam šta da kažem.

Prethodno ću potpisati da možete da me kamenujete ako slučajno kad udjem u skupštinu počnem moralno i pameću da mutiram pa zaboravim što sam došla.

Ako mislite da se zajebavam ne zajebavam se uopšte. Mrtva sam ozbiljna.

O imenu stranke još razmišljam:

NNNU – Nikad Nisam Ništa Ukrao

SSB – Stranka Slobodnih Blogera… tako nešto.

Promocije, vrbovanje, učlanjivanje i sve što ide uz to da bi mogla da registrujem stranku će se vršiti isključivo na netu pošto za bilborde nemam para. A i ako nekad budem imala ‘oću da se slikam gola k’o sve ostale žene a ne k’o nadrndana Srpkinja.

U slučaju da je i vama dosta toga da u ovoj zabrinutoj državi ima 2,5 lopova po glavi stanovnika, izvolite, pridružite mi se i podržite me.

‘Oću, bre, da crknem!

Jer, kako je krenula ova ‘’trenutna kriza’’ meni ne gine da postanem kurva, tj. prostitutka. Na kraju ću morati da izadjem na autoput.

A neću!

‘Oću da se bavim prostitucijom tamo gde i svi ostali.

‘Oću da pokažem da ima i poštenih kurvi!

Samo to.

Pivo

Ako je vino piće bogova onda je pivo definitivno piće muškaraca.

Neizostavni je detalj uz fudbalske utakmice, popunjavanje tiketa, pecanje, košenje trave, popravljanja auta, prasetinu, jagnjetinu, ćevape, nema gde ne možeš da ga umetneš a da mu nešto fali i da ne paše uz sliku koju vidiš.

Dobro je ako je ,, ’ladno k’o zmijče,,. Ne valja ako je toplo. Ako mu, kad se izvadi iz frižidera, ne sklizne etiketa nije ni za šta.

Uz pivo ide specijalan rečnik tj. čim počnu da ga piju muškarci se jedni drugima obraćaju sa – care, kralju, brate, legendo, majstore – sve vreme jedan drugog udarajući po ramenu.

Posle popijene gajbe piva muškarci su skloni tome da se zakrvavljenih očiju unose jedan drugom u facu da bi se što bolje čuli, ako baš ne ide karakteristična je slika - dva muškarca sa obe ruke drže jedan drugog za gušu i pričaju istovremeno. Nit znaju oni šta pričaju jedan drugom nit iko oko njih može da ukapira.

Za stolom za kojim sedi muško društvo i pije pivo obavezno se vodi razgovor o tome koliko ko može piva da popije a da ne ode da piški. Prvi odlazak u toalet praćen je sa – Evo, krenulo je… Od tog trenutka se više ne zna ko je šta pričao. Što više piju više pričaju i svako do njih ima bar po jednu priču kako se nekad otkinuo od piva, nije znao gde je. To onda dok nisu bili stručnjaci u ispijanju piva.

Ako sam nekad razumela ovu pivsku filozofiju ubio me bog.

Piće k’o piće samo ogromno, ima da ga piješ letnji dan do podne.

Kad god sam sedela za stolom gde se pije pivo to, bre, bila filozofija da ne poveruješ. Ranije, dok nije postojalo ovih mali milion vrsta piva nego kad su onih nekoliko kol’ko smo imali bili svi u istim flašama stalno bila frka oko zelene flaše. Brate, nemoj mi zelenu, nema mi ukus; kako meni uvek da zapadne zelena; nemoj zelenu to piju žene… Bilo mi žao onih konobara, da sam ih ja služila namerno bi im donosila tu zelenu.

I… u to vreme bilo popularno Nikšićko i Jagodinsko pivo. I stalno se vodio rat koje je bolje.

I… imala ja tako jednog dečka, dok sam bila mlada i glupa, koji voleo da pije pivo. I više provodio vremena piškeći nego sa mnom al’ ja u to vreme nisam bila ljubomorna na pivo. I tako smo mi povremeno izlazili sa njegovim ortacima isto pivopijama tj, pivskim filozofima.

Sednemo oni svi naruče po dva piva. Nikšićka. Onda sa jedne flaše od etikete otkinu ono ’’ćko’’ od nikšićko pa prilepe na ’’vo’’ od pivo s takvom pedantnošću da ne možete da poverujete i tako na svakoj flaši iz koje piju umesto ’’Nikšićko pivo’’ piše ’’Nikšićko pićko’’. Totalno kretenski al’ njima bila fora. I ja sam se totalno kretenski osećala medju svima njima koji piju to Nikšićko pićko.

I vrlo brzo sam ostavila soma medju ortacima i svim tim nikšićkim pićkama.

I tako… s godinama ne zavoleh to pivo nit uspeh da ukapiram išta od te velike pivske filozofoje.

I iritiraju me muškarci koji piju pivo. Kad su sa mnom. Naročito ako vole da nategnu iz flaše. Posle dok me ispraća kući mali milion puta stane da piški uz neko drvo. Osećam se k’o da sam izvela Džekija u šetnju. Il’ parkira u nekoj vukojebini i odšeta u mrak da piški svaki put se istraumiram kad počne da nailazi iz onog mraka.

I onda kao očekuje da bude nešto. Ma kako da ne. Celu noć da te ispraćam i dočekujem sa pišanja. Ma idi!

Možda muškarci vide nešto specijalno u pivu al’ ja ne vidim ništa.

Podseti me Elektra…

Ovo bilo negde na proleće.

Šest dana bez interneta podrazumeva kontaktirati svih šest dana svog operatera, razgovarati sa mali milion podoperatera od kojih ni jedan pojma nema. Svi ljubazni k’o da ih je ista majka rodila al’ da reše problem ne znaju. Oni su samo obučeni za javljenje na telefon.

Ko nije znao problem sa nemanjem interneta se rešava sa  – budite strpljivi. Koliko – ne zna se. Gde je problem – ne zna se. Ko ga rešava – terenski radnici. Gde su – ne zna se. Hoće li da dođu – hoće samo se ne zna kad. Kontaktiraće nas. Kad – ne zna se.

Prvog dana sam bila strpljiva.

I drugog.

Trećeg sam bila skroz nestrpljiva.

Četvrtog je ljubimica rekla da će da se ubije.

Petog sam ja htela da ubijem muža ljubimca.

Istog dana smo pratili instrukcije koje smo dobijali po davanju informacije koja lampica svetli, koja treperi a koja je dušu ispustila. Internet nije hteo da se vrati šta god da smo radili. Onda smo bockali nesto običnom olovkom, tamo pozadi u neku rupu koju smo jedva našli sve prateći instrukcije tamo nekog koji pojma nema a mi ko vrani veprovi – ajd’ da i to probamo, šta znaš mož’ biti da se vrati internet.

Svih tih dana se ljubimica drala na nas pa mi na nju,  mi na operatere pa opet ljubimica na nas, pa ja na njih, pa oni na mene. Onda ljubimica nije govorila sa mnom, pa ja nisam govorila sa mužem ljubimcem, pa muž ljubimac nije govorio sa mnom,  a sve vreme smo svi razgovarali sa operaterima.

Negde na pola smo hteli da promenimo operatera. Kad su nam rekli da na to moramo da čekamo dve do tri nedelje hteli smo svi da se ubijemo.

Strpljenja više nije imao niko. Ni mi ni operateri.

Ljubimica je otputovala. Da nas ne gleda.

Ja se spakovala da putujem sutradan. Da ne gledam muža mi ljubimca i modem na kome sve lampice svetle zeleno, crkle dabogda.

Internet se  nekih sat vremena pre mog odlaska vratio u naš dom. Neoštećen.

Došli smo do zaključka da je bio otet od strane malih zelenih. Druge nema. Pitasmo ga šta bi on se ne seća, znači vanzemaljci oteli, vršili eksperimente, isprali mu mozak pa ga vratili kod nas ko da mu ništa nije bilo.

Muž ljubimac je proveo dan u njegovom zagrljaju.

Razmišljala sam da l’ će  biti nekog seksa il’ neće biti pa reko’ nema veze,  videću kad se budem vratila.

Zatekla sam ga overdoziranog.

A dok se on opijao internetom meni se desilo ovo:

U svoj toj frci oko interneta zove mene moja kuma da dodjem na slavu. Ako nešto ne podnosim to je kad kažem da nešto ne mogu, da mi se negde ne ide, da neću bre, i onda mi onaj drugi kaže: E, onda ću da se naljutim! Onda ja, jadna, uradim ono što ne želim, ne mogu i neću da ne bismo došli u onu fazu – vrati mi moje krpice, da se ne gadjamo kanticama za pesak i da ne čupamo lutkama kose.

E, tako mi je kuma pripretila kumovskim razvodom ako ne dodjem. Tačno u 17 h! Sad, što ja treba da predjem 150 km i stignem tačno u 17 h je manje važno. A još manje je važno što za povratak imam zadnji autobus u 19. Znači, realno imam vremena da odem, poslužim se žitom i odslušam nju kako se nervira što je svake godine isto, to jest što svi kasne. Onima što rade do tri je mnogo teže da za dva sata predju 2, 5 kilometra i stignu na slavu na vreme nego meni što živim 150 km dalje.

Na autobuskoj stanici vidim ima mnogo onih koji putuju bez prtljaga, nadrndani, znači isto k’o ja, pošli negde da se posluže žitom i da se vrate. Ako se niste skoro vozili medjugradskim autobusima, naročito onim iz mog rodnog grada to vam izgleda ovako : sva sedišta su razdrndana, polomljena, razglavljena i kad sednete u njih sedite u položaju uspaničenog stomatološkog pacijenta. Grejanje leti radi, zimi ne radi. Kad pada kiša prokišnjava kroz ono kroz šta treba da osetim da autobus ima klimu. Pušenje zabranjeno svima sem vozaču. I sve vreme slušate neku… pa ja ne mogu da kažem da je to muzika, al’ to što sam slušala samo u tim autobusima ne čujem i nigde više. Radosno peva i vozač sav ushićen svojim pevačkim talentom. Umesto dva ’’svraćanja’’ da iskipuje putnike i utovari nove, autobus staje uz svaku belu kuću, kad god neko mahne. Kupi usput babe s’ unucima, djake, koverte i putne torbe a najviše milicionere. Njih uz autoput ima kol’ko hoćeš k’o da padaju s drveća. Posle u pravilnim kilometarskim razmacima staje da ti milicioneri izadju. Šta rade po onim livadama nije mi jasno.Nas pedesetak sedimo a njih pedesetak stoje, balansiraju k’o rode na jednoj nozi i mrko nas posmatraju.

U svoj toj gunguli preko puta mene sedi čovek i telefonira. Svakom koga je pozvao je saopštio da ima nov broj pa onda rekao: Ja sam, bre! – pa pitao: Ej, jel znaš kako Dalmatinci kažu ’’otac na službenom putu’’. Niko živi koga je pozvao nema pojma i tako je on jedno trista puta radosno uzviknuo:

O’šo ćaća ća!

I grohotom se smejao.

Čovek pored mene se uzvrteo i kaže: Sa’ću ga bijem!

Ja počela da pevušim – ćirbilibela Mare mojaaaaa, i tri sulara suuuuuuuu, a mislim se jeb’o te i ćaća i Dalmatinci i onaj ko ti dade mobilni telefon, konju jedan…

Putujemo sve vreme u ritmu o’šo ćaća ća – o’šo ćaća ća – o’šo ćaća ća, ceo autobus valjda mrzeći Dalmatince.

Izmedju o’šo ćaća ća svima u autobusu zvone telefoni raznoraznim zvonima od Betovena do Mileta Kitića i svi objašnjavaju kad stižu, gde stižu, pitaće vozača da iskoče, počnite bez mene… Jedna majka objašnjava ćerki šta da ponese i kako ’’dole u vitrini ima vino od vranca’’. Računa valjda kad krave daju mleko mogu i vranci vino, što da ne.

Stigosmo. Jedva. Nastade stampedo, svi izlaze jedni preko drugih da onaj autobus valjda ne krene i ne odveze ih tamo gde nisu planirali da idu. Ja izmoždena. Samlevena, bre!

Kuma se obradovalaaaa!

A ja poludela. Sto godina se družimo, ona zna da volim vino al’ sto godina ne može da zapamti da volim belo. Belo a ne crveno il crno!. Zato mi je sva slavski uzbudjena ponudlia ’’Medvedju krv’’. Odma’ sam pozelenela. U glavi mi još bruji - o’šo ćaća ća k’o kad se celu noć vozite vozom pa vam posle kloparaju oni pragovi u glavi.

Na autobus u 19 nisam stigla. U po’ noći sam čekala neki što ba zovu ’’Zubin potok - Novi Sad’’ koji je kasnio pa sam zaključila da i on bere miliciju uz put.

U autobusu mir i tišina svi gledaju film ’’Sivi kamion crvene boje’’. Ispred mene sedi glavat čovek vidim samo pola ekrana i odma’ počnem da radim one vežbe levo-desno za vratni deo kičme. Sva srećna, mislim se bolje on, mogla je da mi zapadne neka sa šeširom.

Srećno stigla u Beograd.

Hazbend me dočekao sa – Ej, jesi čula šta je izjavio…

Sad zamislite kao ja u po’ noći bljujem vatru, psujem k’o kočijaš i šmrcam sve u ritmu – o’šo ćaća ća – o’šo ćaća ća – o’šo ćaća ća…

Al’ kuma se nije razvela od mene.

Ona ostala da sedi i pije vino do medveda.

Ovo je kum, nema slika kume.

I kad bi sad nestao internet a ja morala negde da idem autobusom garant bi ubila nekog.

Jednom jedna rekla

Kad budem umrla najlepši jastuk da mi stavite pod noge a najgoru kamendžuru pod glavu.

Ja je pogledala onako.

A ona kaže:

Šta me gledaš!

Sve što je ova luda glava smislila ove su jadne noge izdržale…

I kad god se setim toga setim se i gde sam sve stigla i koliko sam kilometara ’’pretrčala’’, šta mi je sve palo na pamet i šta mi je sve glava izremetila u životu…

Bolje bi bilo da je nemam.

I kad nikoga nema ona je tu da mi napravi problem.

Zeznula sam je…

Već svi znate da sam ja onih tamo godina rodila vanbračno. To se tako zove kad nisi u braku a takvo rodjenje deteta nekako dodje nevažeće. Za one što žive po takotrebanju.

Da vam ne dužim što je bilo tako, gledali su me dok sam bila u drugom stanju k’o da nosim smrtonosnu, zaraznu, bolest, nit’ su mogli da spavaju nit’ su mogli da shvate. Oni što im je život zavisio od toga da l’ ću ja da se udam il’ ću da ostanem usedelica.

Meni bilo lepo, nit’ sam videla neku razliku nit’ mi nešto falilo. Tetošili me svi redom od mog tate do budućeg tate.

I tako… porodim se ja i odem sa tatom moje ćerke, tad već mojim bivšim dečkom što ostade do dana današnjeg, da je prijavimo.

Proturimo lične karte kroz šalter, kažemo vanbračna veza i upišemo je. Sa njegovim prezimenom. To kao nešto bilo bitno da ne bude sutra hendikepirana. Tako mi rekli a ja poverovala.

I tako sam ja sa jednim prezimenom vukla moje dete sa drugim prezimenom na planinčine, u banje, kod lekara, na balet, u muzičku školu, na predstave i u parkove, da prima injekcije, dobijala i temperaturu i proliv na nervnoj bazi kad god se razbolela a razboljevala se bar jednom mesečno.

I pošto sam imala sreću da živim u malo situiranijoj porodici nit’ mi je nešto trebalo od nekoga niti sam znala da na nešto imam pravo. I jedog dana me neko pita je l’ dobijam dečiji dodatak. Ja sva zbunjena odgovorim da ne dobijam, da mi niko nije ponudio.

Svi se frapirali. Davili me danima, davili, i najzad me ubedili da sam glupa i da treba da uzmem od ove države sve što mogu, ’’ko je jebe’’.

Skupim ja papire i podnesem zahtev. I tu nastane nerešiv problem. Ja jedno prezime ona drugo.

Ispričam ja priču s početka teksta koju oni ne prihvate. Kažu – donesite presudu o razvodu. Ja onako k’o pokisla kokoška kažem – Nemam, jebote, odakle mi presuda o razvodu kad se nisam razvodila, kako da se razvedem kad nisam udata. Ako možete da zamislite administrativnu službenicu – kretena vi zamislite situaciju kad ona meni kaže – Idite i izvadite potvrdu da niste udati! Ja nikad čula da se negde izdaju te potvrde. Znam samo da u onim upitnicima i formularima postoje oni kvadratići u koje lupiš krst ako jesi. Ako nisi preskočiš.

Gde to da izvadim – pitam ja, ona kaže u Sudu. Kreten!

Danima sam se nadjebavala sa njima da l’ živim sa ocem svog deteta, ako ne živim sa njim da l’ živim sa nekim drugim muškarcem ili sa više njih, kako oni to da znaju, kako ću ja da dokažem i na kraju saznam sledeće –

nemam presudu o razvodu. Da je imam u njoj bi pisalo kome je moja ćerka dodeljena na brigu i staranje. Ovako nemam ni to. To znači da moje dete nije moje i da ne pripada nikome. Umal’ se nisam šlogirala. A sve je to značilo da moram da podnesem zahtev centru za socijalni rad da mi dodele moje dete.

Tad sam prvi put poželela da emigriram.

Muž razredne moje ćerke socijalni radnik. Nema frke – kaže ona završićemo. Nema frke – kaže i on završićemo al’ mora da dodje i bivši dečko da aminuje. Ima procedura, kaže on, al’ to ćemo lako.

Nema frke - kaže i bivši dečko.

Odemo mi u centar i pošalju nas kod psihologa. Počne ona – kakva bila veza, da l’ smo se svadjali, ko je prekinuo, da l ’ smo se smejali, može li pomirenje… on i ja k’o dve budale.

Šta, bre, da se mirimo kad se nismo ni svadjali, a to smejanje, svadjanje… to, bre, bilo pre sto godina i ja se ne sećam. Kaži ti, ponudim ja njemu al’ ni on se ne seća. Pokušasmo da umilostivimo onu što voli mnogo da zna da mi sve samo formalno, ma jok, ona neumorna – mora – kaže. Piši šta ’oćeš – kažem ja.

Odatle nas pošalju kod pedagoga. Pedagog nas isledjivao koliki je moj stan a koliki njegov, da l’ moje dete ima svoju sobu, sve tako neke gluposti. I šta ako nema – pitam ja. Onda ćemo da je smestimo tamo gde ima uslova… Osećam ja nije mi dobro, bivši dečko mi cedi kroz zube – broj do deset,broj do deset… ma šta da brojim, jebalo te brojanje, ne umem!

Vas dvoje ništa, kaže onaj pedagog, kod mene se obično biju. Ja kažem – znaš šta, mi nećemo da se bijemo al’ tebe ćemo možda zajedničkim snagama. More, ja ću da te pojedem! Sa sve belim čarapama ako odma’ ne potpišeš i pustiš nas!

Odatle odemo kod pravnika. I dobijem ja rešenje. Otkucano na pisaćoj mašini od pre Hrista. Ćirilicom.

Dobijem ja moje dete posle 12 godina. U medjuvremenu je bila ničija.

Kako smo izašli tako sam počela da plačem i tad sam drugi put poželela da emigriram.

Nikad nisam više podnela zahtev za dečiji dodatak.

I ne umem da završim ovaj post. Samo sam htela da vam kažem kako sam sad besna zbog onoga u prethodnom postu.

Kako sam najzad ukapirala da je moje dete samo glasačko telo u ovoj jebenoj, prevarantskoj, državi i kako je samo dobra za to da bude glas koji će drugu guzicu uvaliti u istu stolicu.

I kako sam očajna što sam je zeznula…

Ovu sliku i danas zovemo – tvoje cipele od sedam milja…

Moje sve…

Beži odavde…

Moja ćerka je prošle godine upisala Fakultet političkih nauka. Kao samofinansirajući student. Ona samofinansirajuća a ja finansiram al’ tako se kaže. Na prijemnom ispitu je po broju bodova bila u prvoj trećini ali eto. Primali 40 na budžet i 120 na ono drugo.

Platili 1 200 eura.

Index 750 dinara – k’o knjiga u tvrdom povezu.

O cenama knjiga da ne pričam. I to ako ih nadjemo. Ako ne nadjemo kupujemo u starinarnici a to vam izgleda ovako – u knjižari kažu da nemaju i da inače košta 600 pa to isto kupimo u starinarnici za 1000.

U monopolističkoj fotokopirnici pored fakulteta imaju sve ali fotokopirana knjiga košta oko 700 dinara u proseku.

Prijava za ispit – 500 dinara.

Seminar na Kopaoniku koji nikako nije mogao da se održi u Beogradu jerbo je to glupo koštao kao letovanje. Ima sertifikat o poznavanju nečeg američkog, mislim valjda sad može da polemiše sa Obamom i da me ne obruka.

Ako možete da zamislite koliko me košta njena prva godina svaka vam čast. Ja niti mogu niti smem.

Na početku školske godine im poželeli dobrodošlicu i rekli im da je za prelazak na budžet u drugoj godini potrebno da daju godinu i najmanje 43 boda.

Ljubimica, ljubi je majka, očistila godinu u junu i ima 60 bodova.

I tu nastao problem.

Skupili ih i bukvalno im rekli ovako – mnogo su jaka generacija, mnogo ih je steklo uslov za upis, nisu to očekivali, život je skup, profesorske plate male (spominjali su i benzin, i hleb i meso), treba da budu počastvovani što imaju profesore kakve imaju, što slušaju njihova predavanja a to košta i ne može tek tako na budžet.

Zaključak – na budžet mogu da predju samo oni koji imaju sve što ljubimica ima ali i prosek 8,5. A ljubimica ga nema. Doduše, rekli im da mogu da ponište ispite i polažu ponovo da bi nagurali prosek. Ja odma’ stavila zabranu.

I poludela.

Što na početku ne rekoše to za prosek. A i prosek od 8 i nije tako loš. Al’ ne može.

Dekan na televiziji rek’o da će poštovati odluku Ministarstva.

Na fakultetu rek’o da on ipak može kako ’oće.

Ljubimica počela najzad da veruje da živi u kalakurnici od države.

A ja vam sve ovo pišem potpuno besna, na ivici suza i pokušavajući da ignorišem njenu razočaranost.

Nebrojeno poniženja sam doživela samo zato što živim u ovoj zemlji, mentalno me siluju godinama i šta sad. Sad prelaze na moje dete, na našu decu.

Nadmudrivanje traje od juna.

U skupštini pokušali da donesu Zakon o visokoškolskom obrazovanju. Izašo gos’n radikal i napravio čitavu frku oko reči ’’izuzetno’’. Nejasna mu. Kaže da reč ’’izuzetno’’ može da znači da je nešto izuzetno ali i da je nešto izuzeto! Toliko o onima koji su najbolji od najboljih i od kojih zavisi budućnost mog deteta.

DS – ona stranka koja se uhvatila u koštac sa korupcijom dala fenomenalan predlog. Da na budžet ide 20 studenata a ostali da ostanu samofinansirajući pa kome zapadne.

Moje dete izgleda totalno zbunjeno. Danima.

Ide na predavanja a nije upisana.

Sutra idu ispred Skupštine.

I tako ona počinje svoj život u ovoj zemlji. Štrajkom. Protestom. ’’Silovana’’ od strane vlasti, dekana, neobrazovanih poslanika.

Da rekoše prošle godine da će i prosek biti uslov bilo bi u redu.

Profesorima je hleb skup – studentima nije.

Jedan njen kolega živi sa bakom. Radio u srednjoj školi i štedeo da bi upisao fakultet. Za drugu godinu nema.

Koleginici tata podigao kredit. Ne može da digne drugi.

Jednoj iz Rume tata prodao vikendicu.

Da ne nabrajam.

Novine pune članaka kupiše li Palmi žirafu il’ je ne kupiše.

Jebala ih žirafa onako dugovrata sve na gomilu. Koliko god ih ima!

I da, rekao dekan studentima – ma nije problem da idu na budžet ako država bude garantovala da će snositi troškove njihovog studiranja.

Pa ne može! Ne može i žirafa i visokoobrazovani ljudi. Nema se za sve. Ovo je siromašna zemlja.

Je l’ vi meni verujeta da mi dodje da kukam. Na glas. Što ne odoh iz ovog jebarnika, što namestih rodjeno dete, što živim medju prevarantima. Što me je sramota više. Sramota me, bre!

Šta da joj kažem?

Da joj platim i ovu godinu ili da joj kupim kartu u jednom pravcu i da joj kažem – beži odavde…

Što reče Drnch jes’ mi glup post ili – evo nama ide nindža, kakav nindža, seks(i) nindža!

Pre neku godinu ušetao on kod mene. Onako poslovno ušetao. Delov’o k’o agent FBI. Crna rolka, crne farmerice, crne martinke, neka baterijska lampa u rukama usred bela dana, da ne bi lampe rekla bi da je ličio na nindžu. Ima ga i u visinu i u godine i u ledjnu širinu.

Kako je uš’o vidim ja poznat mi čovek al’ ne znam odakle. Nazovemo si dobar dan, ja sva živčana otkud znam čoveka predjem na isledjivanje i pitam ga šta je po zanimanju, on kaže da nije ništa. Odma’ sam se iznervirala. Kako ništa, mora nešto da bude. I pošto sam ja dosadna k’o stenica on na kraju kaže kako je lekar. Ih, lekar… kažem ja, kakav lekar, zašta lekar, lepo se vidi da lekar opšte prakse ne može da bude. Viri mu specijalnost iz očiju al’ ja ne mogu da provalim koja je.

Neće da kaže.

Ja ga odma’ napala da mora da je ili travar ili beli mag, neki od onih što leči sve i svakoga od svega i da mora da su mu hemoroidi sa osvrtom na ucveljena srca uža specijalnost. I iznerviram ga.

Ja sam seksolog – kaže nindža s lampom i pogleda me k’o da ću da padnem sa stolice.

Ja ustanem, isturim jednu nogu, tek da mu pokažem da sam stabilna što se seksa tiče, zauzmem položaj slova Ф i kažem:

A to znači…

To znači da ja proučavam seks!

E jebem ti pos’o! – pomislim ja a umilno mu saopštim da je skroz pogrešno usmerio energiju i da se seks ne proučava nego se praktično sprovodi, da može da ga proučava do sudnjeg dana i da ne vidim šta će novo da otkrije. Sve već otkrili pre njega. A i radili bogami.

Poče on da škljoca onom lampom, vidim iznervirala sam ga opet, da je umesto lampe držao nunčake mora da bi ih frljnuo prema meni.

Ništa Vi ne razumete, kaže on, ja metodom ispitivanja i psihoanalize mogu da dodjem do toga koju pozu najviše volite, da li je stvarno volite ili vam je to nametnuto, da li vam je seks primarna ili sekundarna stvar u životu, da li ste pasivni ili aktivni, čiji Vam je orgazam bitniji, Vaš ili partnerov, mogu čak da dodjem do toga koliko ste muškaraca imali i da vam otkrijem šta tražite…

Priča k’o navijen, vidim ja čovek je stvarno teoretičar, voli da pravi nauku od seksa. Poče da me nervira i on i ono škljocanje lampom.

Slušajte Vi, ne morate tu lampu da mi uperite u oči odma’ ću da vam kažem koju pozu najviše volim, ne treba isledjivanje, čak i ako mi neko nametne neku odma’ promenim to se bar može, kad kuvam ručak seks mi je sekundarna stvar dok mi se neko ne primakne odpozadi. Onda postaje primarna. U sekundi! Aktivna sam taman koliko mi je i partner aktivan (jeb’o te partner, kakav je to izraz za muškarca sa kojim vodim ljubav!!!). I moj mi je orgazam bitniji. Baš me briga za njegov. Neka se on sekira za svoj orgazam. Em mu pomažem da dodje do njega em još treba da se sekiram da l’ će i ka’će. Šta tražim obično nadjem a koliko sam ih imala možete da saznate samo ako me hipnotišete a da se hipnotišem ne dam!

E onda mi rek’o kako se zove. I ja se setim. Poznat čovek. Piše knjige. O seksu. Koje ja nisam pročitala. Piše knjige i o ženama kakva sam ja. On bolje zna kakva sam nego ja sama. Može mu se. Ima diplomu dr.mr. seksolog.

Vi ste opasna žena, kaže nindža, divan primerak za proučavanje. Primerak!

Ma bolje nemoj, mislim se, sve ću teorije da ti oborim garantujem!

Jeb’le te teorije i nauka.

Više ne možeš da nadješ muškarca sve neki teoretičari. S diplomom.

I tako… završismo taj pos’o zbog kog je doš’o, ja njega posmatrala k’o budalu al’ se pravila luda, on mene posmatrao k’o primerak, valjda, i on se pravio lud.

Pokušao nešto da mi priča o maloj gramaži mog ženskog mozga i velikoj gramaži njegovog muškog, ja mu odma’ rekla da nije sve u gramaži kao što nije sve u centimetrima.

De facto ste opasna žena. Reko mi.

Sad, da l’ sam de facto, il nisam de facto me baš briga.

Ne dam na sebe. A ne dam ni na seks.

On možda jeste magistrirao.

Al’ ja sam diplomirala.

I na seksu i na teoretičarima.

Ovi drugi mi ič nisu zanimljivi.

www.jeb’ovasvozkojivasdon’o.com

Ovakav sajt ću da otvorim.

Nit’ mogu nit’ hoću da budem politički korektna. Više.

Nit’ sam konj za jahanje. I da jesam, ne može, bre, svako da me uzjaše.

Pogrbih se noseći kretene na svojoj grbači, stidim se a ništa nisam uradila, gubim se a nisam loša s orijentacijom ni u vremenu ni u prostoru a ni po blogovima.

Smučila mi se sloboda veroispovesti, ispovedanja, političkog opredeljenja, kazivanja, mlaćenja prazne slame, sloboda govora, sloboda jedenja govana, sloboda da se meni osporava sloboda. Sloboda da se ne zna kol’ko je dosta.

Ako je Srbin doktor je – odma’ postavlja dijagnozu ko je lud, ko je bogomdan, ko proklet, ko donešen a ko nedonešen. Ko vraća a ko plaća, ko će direkt u raj a ko će goreti u paklu – svako ko ne misli patentirano plitkosrpski. Većini je potrebno samo ’leba i igara. Mozak je na leru. Oho-ho otkad.

Ako se dočepao nekog bloga i postao bloger odma’ je dr.mr.sci. – postavlja dijagnozu bez konzilijuma onako odokativno.

Ma jeb’o ih voz koji ih je don’o. Sve.

Za svaku pesmu koju su mi pokvarili.

Za svaku misao koju su mi pokvarili.

Za to što su mene pokvarili.

Za sve minute i sate koje sam provela dignutih obrva – čudeći se.

I taj pos’o još nisam završila.