Zagreb

Zadnje dane njene trudnoće proveo je na Zagrebačkom velesajmu (’’Tko nije vodio djecu na Zagrebački velesajam taj ne zna što je patnja’’ – Velimir Živojinović Walter u filmu ’’Lajanje na zvezde’’) i stigao taman na vreme da joj kroz staklo pantomimom objasni – vidi kak’i sam ti, stigoh – na šta mu je ona pokazala srednji prst.

Muško! – vrisne on.

Jok! Nisi stig’o na vreme! Žensko je.

Na njegovo stidljivo pitanje može li da se zove Zdenka rekla mu da nema nikakvih problema, može, al’ kad on bude rodio.

Ne zove se Zdenka a ne zove se ni Nastijenka iako je napravljena na stijeni.

Posle tri meseca je jedan fića grabio put Splita preko Zagreba, put dugačak pa reše da prespavaju u jednom zagrebačkom hotelu. Ona što se ne zove ni Zdenka ni Nastjenka arlaukala šta god da su joj radili. Tata u neko doba skoči, uzme je i kaže – Sa’ću ovo čudovište da bacim kroz prozor, duša mi spava.

Mama pridje, uzme svoju bebu i kaže – A šta misliš da ti odeš i prespavaš kod Zdenke pa ujutru da dodješ po nas?

Tata se pokrio po glavi i više se nije čuo. Niko ne zna da li je tu noć spavao jer se ona što se ne zove ni Zdenka ni Nastjenka i dalje drala. Zaspala je čim su ujutru krenuli dalje.

Pet godina posle toga ona što se ne zove ni Zdenka ni Nastjenka ostavljena je sa babom u jednom zagrebačkom stanu, slagali je da idu na piće i otišli na letovanje u Italiju. Mislila da se nikad neće vratiti i to im i danas pamti.

Desetak godina kasnije, onu što se ne zove ni Zdenka ni Nastjenka je, sa tri drugarice, razredna zaključala u sobu na osmom spratu jednog zagrebačkog hotela. Videli je kroz prozor kako ondulirana odlazi u društvu nekog gospodina. Ni zdenka ni Nastjenka je počela da se guši, rpobala da otvori prozor i nije uspela. Čitavu noć je snimala film – hotel gori, kurve od razredne nema nigde, kraj je. Jedva preživela samu sebe. I danas vuče traume, ne odseda ni u jednoj hotelskoj sobi bez obijačkog alata i ume ponekad da se probudi u svom stanu, ode do vrata, otklljuča, odškrine, zatvori, zaključa i vrati se da spava.

Desetak godina nakon toga dečko od one što se ne zove ni Zdenka ni Nastjenka odlazio na oduživanje duga domovini u Zagreb. Rek’o joj da nema živaca tamo da razmišlja sa kim se ona smuca i da računa da više nisu zajedno. Plakala pet dana i šes’ noći i na kraju rekla – ko ga jebe, bre! Isto mu rekla kad se posle godinu dana vratio i rek’o joj da je sve vreme mislio na nju. I dodala – ne seri, leba ti, samo nemaš živaca da tražiš, predugo si apstinirao, računaš da sam ja već odradjen pos’o.

Posle par godina joj onako u behemotskoj izmaglici rek’o da joj nikad neće oprostiti što ga nije čekala. Nije uopšte imala živaca da ga pita kako se čeka nešto što nemaš, ostala je u ubedjenju da su svi koji su vojsku služili u Zagrebu malo udareni u glavu.

Tri godine posle svega, negde u predvečerje rata, onu što se ne zove ni Zdenka ni Nastjenka je na putu do Pule tata zaboravio na benzinskoj pumpi, samo što su ostavili Zagreb u izmaglici. Lepo seo u atuo i otiš’o. Mobilni telefoni nisu postojali, zvala mamu i plačući joj rekla da je svi gledaju kao malu pokupljenu na autoputu.Mama rekla – kaži strvini da mi se ne vraća. Vratio se po nju posle neka dva sata al’ su ga sa pumpe odma’ uputili u miliciju. Oni jepredali nezavezanu i rekli mu da nije normalan.

I danas joj otac kad god mu nešto nije pravo a obično mu nije pravo ništa kaže – Što te onda ne bacih kroz prozor, nakajati se ne mogu.

Eto, bilo bi sasvim logično da ona što se ne zove ni Zdenka ni Nastjenka mrzi Zagreb iz dna duše. Kad god mu se približila nešto je kretalo po zlu.

Al’ ne mrzi ga.

Zato što se ne zove ni Zdenka ni Nastjenka nego se zove Mahlat.