Archive for February, 2008

Male kućne čarolije

Posted in Uncategorized on February 26, 2008 by mahlat

Prestaću sa kupovinom ženskih časopisa. U svakom piše isto. Intervju sa pevačicom u trendu, pa intervju sa pevačem u trendu, recepti i sex, sex, sex, sex… Što se tiče ovih intervjua svaki je u fazonu ”preko trnja do zvezda”, u prevodu – trnje im je Ibarske magistrala a zvezda –  Pink. Svaki dan se pitam šta li ću ja u zemlji u kojoj je najvažnije da l’ je neki pevač pokvasio šiške ili nije.Recepte sam počela da preskačem. Poludim kad naletim na recept u fazonu ”Jarebica u sosu od muda sibirskog jarca” -gde, bre,da nađem jarebice ako nisam lovac. Što se muda sibirskog jarca tiče ”neophodne sastojke možete pronaći u svim bolje snabdevenim prodavnicama”. A još više poludim kad naletim na kombinaciju -intervju sa pevačicom protkan receptima. One obožavaju da spremaju paste. Nekad su jele makarone a sad jedu paste, kao što rekoh preko trnja do zvezda. A da, one vole da jedu i morske plodove, da ih pitaš šta spada u te plodove ni jedna nema pojma al’ voli i da jede i da sprema. O jastozima da ne pričam, to ide uz vrhunac karijere – svako kome viri praziluk iz dupeta smatra da će to poništiti jedući jastoga.

E a sad njegovo veličanstvo SEX. Neću da pominjem pevačice one to ne rade, niti su, niti će, za njih uglavnom  rode obave posao. One čedno pevaju, čedno izgledaju i čedne su.

Dakle, za nas obične nema više onoga ”vodite ljubav a ne rat”. Svi  ratuju, niko više ne vodi ljubav i seksa ima na sve strane – on mu dođe kao izum ovog veka. Kad sam ja imala inicijaciju u seksualni život niko mi nije davao uputstva, morala sam da ”kradem zanat”, sad ispade da nemam pojma i da posle ovoliko godina seksualnog staža moram ponovo da učim. To ti je ko kad šalterskoj službenici koja je pred penzijom turiš kompjuter na sto i kažeš: Samo pritisni ENTER. Nema novina bez članka ”Kako da poboljšate svoj seksualni život”, ostaje mi nedokučivo što svi misle da nam je seksulani život na nivou lignji u doba parenja. Novine ti ne daju opciju da imaš zadovoljavajući seksualni život, a kad pročitaš sva ona uputstva ispadne i da ga nemaš.

Najgluplja uputstva za poboljšanje seksualnog života:

-zagrejte ulje (po izboru) i izmasirajte svog partnera s posebnim osvrtom na njegovo međunožje od čega će on biti na devetom nebu. Nisam probala, on bi možda bio na devetom nebu al’ ja bi sve vreme bila u frci da l’ će fleke od ulja da se skinu pranjem i šta ono beše Marija koristi za fleke i da l’ će sivo ponovo biti belo;

-napravite atmosferu, zapalite sveće, opustite se uz jagode i šampanjac i imaćete lud seks. Probala sam, jagode ko jagode, šampanjac ko šampanjac, atmosfera pod tenzijom da se neka od sveća ne prevrne i da ne izgorimo, seks ispod proseka zbog gubitka koncentracije.

-kupite seksi crn veš, preko obucite samo bundu, idite do njegove kancelarije, pustite da rastrgne to sa vas i vodite ljubav na njegovom radnom stolu. Htela sam da probam al’ kad sam videla da seksi crni veš košta skoro ko moja bunda zaključila sam da bih ga ubila da pokuša da ga pipne a kamoli da ga rastrgne sa mene tako da od seksa ne bi bilo ništa;

-biseri se ne nise samo oko vrata, prelazite niskom bisera između njegovih nogu, lagano dodirujući (biserima, ne rukom) njegove testise, obmotajte bisere oko penisa a zatim pustite da lagano klize sa njega, vaš partner će se ponovo zaljubiti u vas. Ovo sam prepisala, majke mi,kravata.jpg a probala nisam. Bisere nemam, imam samo lažne al’ ne znam kako bi oni išli uz jedan original penis i uopšte sebe ne bih mogla da zamislim da radim tako nešto.

-vežite ga i prekrijte poljupcima. Aha! To, bre, ima da se ljubi! A kad bi ga jednom vezala čisto sumnjam da bih ga ikad više odvezala.

-bildujte mu ego govoreći mu da je najbolji, najveći, najpotentniji i slično. Da l’ je lepo da lažete čoveka ne znam.

Od svega ovoga MOJ seksualni život treba da bude bolji. I nikako ne treba da glumim orgazam jer su muškarci hipersenzibilni i uvek to osete a to ne prija njihovom egu. Naravno da neću da glumim jer ga neće biti ni u najavi, dok ja njega vežem, izmasiram, prekrijem poljubcima i na kraju počnem, kad se setim da odmah posle toga moram da perem, da ga davim onim biserima, gde imam vremena da glumim.

Ako uzmete bilo koji specijalizovan časopis za muškarce ovoga nema. Šta oni nas ima da zadovoljavaju, podrazumeva se da smo zadovoljne. U svakom, ali baš svakom piše ovako:

Kako da pokažete partnerki da vam je stalo do nje:

Dozvolite joj da, posle ludo provedene noći, obuče vašu košulju i da vam donese kafu u krevet.

Ne probajte nikako. Garant ćete umočiti one predugačke rukave u kafu tako da vam ni u ovom slučaju ne gine pranje.

Eto, kad bolje razmislim, ne treba da radim ništa. Treba samo da obučem njegovu košulju i ima da budem i emotivno, i seksualno, i životno zadovoljna i zadovoljena.

Tako bar piše.

Advertisements

Ponešena pa ispuštena

Posted in Uncategorized on February 22, 2008 by mahlat

U ovoj zemlji je sve moguće i mnogo toga je nemoguće.

Nemoguće je:

       biti apolitičan tj praviti se da ona ne postoji i pokušati da nemaš kakav-takav stav, bar juče, bar sutra, bar prekosutra, bar ko zna dokle;

       ne znati za ortodoksne narodnjake tj. čak i kad ne slušaš moraš da čuješ, ako ni na jednom drugom mestu a ono na semaforu dok pored tebe stoji parkiran besan auto;

       ne znati koje su boje gaćice najaktuelnije pevačice, takodje ortodoksne, ili bar znati da li ih nosi ili ne pošto se njeno međunožje smeši sa svih naslovnih strana, sa svih kioska;

       spavati mirno;

        verovati da se završio II svetski rat s obzirom na terminologiju koja se svakodnevno koristi;

       pronaći jedan časopis u kome niko nikoga ne pljuje i proglašava lopovom i prevarantom;

       naučiti ljude da budu pristojni;

       naučiti ljude da se pristojno izražavaju;

       naći još nekoga ko psuje kao kočijaš a pri tom nikome ne jebe majku;

       imati drugačije mišljenje;

       imati svoje mišljenje;

       doživeti da drugi poštuju tvoje mišljenje čak i kada se ne slažu;

       ne izgovoriti bar jednom sam sebi u bradu: E, poserem ti se na diplomu!;

       doživeti da ono od juče košta isto kao danas, itd, itd…

Sve ostalo je moguće.

Između ostalog moguće je i preporučljivo biti optimista.

A čim optimizam stupi na snagu red je i da se zapeva. Svako ono što najviše voli. Ako je ikako moguće da ne bude neki težak narodnjaki da ne pobesnim.

Ako sam nešto propustila slobodno pravite svoju listu.

P.S. Sve navedeno kao nemoguće ponekad čini da se osećam k’o ponešena pa ispuštena.

I to sa velike visine.   

luda.jpg

I šta je bilo??!!

Posted in Uncategorized on February 21, 2008 by mahlat

Tekst koji ćete pročitati objavila sam u julu prošle godine. Prosto sam želela da ga pročitate, već je 6:3o ujutru, budna san već dva sata… Na današnji miting neću otići zbog svojih ličnih ubedjenja i zato što mi je dosadilo da od strane vlasti budem silovana. Peosto ne mogu da budem Kosovka devojka. Ne mogu.

Kad god u ovoj eri političkog prepucavanja i političke pameti čujem da je nešto istoirijska istina, a čujem, počesto, ja se bukvalno prenerazim pošto je opšte poznato da je istorija najveća laž na svetu a da je uglavnom pišu pobednici. Sad , kako su oni došli do pobede ostaje misterija. U svim vekovima, svim ratovima, svim zemljama… Neka je velika prevara u pitanju al’ koja još niko ne zna. Inače bi smo svi bili pobednici. Mislim, mi koji smo gubitnici u svim mogućim kombinacijama.

Neću da tupim o Kosovu… potrošeni su svi argumenti. Ko god ne zna o čemu će on o Kosovu i svetoj glavi cara Lazara. Da bi se rešilo ”pitanje Kosova” treba prvo da se reši zagonetka kako i kad to Kosovo postade albansko. Ako se to otkrije mož’ biti i da se nađe rešenje… ovako ništa.

Je l’ znate po čemu ja pamtim Kosovo, ono Kosovo kroz koje sam godinama prolazila na putu za Grčku?

Na Kosovu je, s obzirom da je uvek bilo dvojezično područje, na ulazu u svako mesto, a i na izlazu, stajala tabla na kojoj je na srpskom i na albanskom jeziku (tad smo bili ubeđeni da je to šiptarski jezik) pisalo u koje mesto ulazite ili iz njega izlazite. Taman što bi postavili te table, Šiptari su iz pakosti, obesti a nadasve iz ubeđenja da je Kosovo njihovo precrtavali onaj naziv na srpskom. Srbi su, da im se osvete, isto to radili sa nazivom na albanskom tj. šiptarskom. I tako smo mi putovali kroz Kosovo a pojma nismo imali ni gde ulazimo ni odakle izlazimo.

Vraćajući se iz Grčke, moja majka je, godinama, molila mog oca da uspori da bi nas decu odveli da vidimo Muratovo tulbe. Na sve to, on bi joj odgovarao: ”Jebalo te Muratovo tulbe, daj da za videla izađemo sa Kosova.”

Eto, još u to vreme, polovinom osamdesetih, dok je drug Tito, onaj Tito što je kumovao svakom Albancu koji je napravio fudbalski tim nije bilo pametno zanoćiti na Kosovu.

Predsednik Socijalističke omladine Jugoslavije bio je Azem Vlasi. Bio i meni mada ja sa socijalističkom omladinom nisam imala ništa. Da je bio Albanac, pojma nisam imala. Za mene je, kako god da se zvao, bio čovek, omladinac ‘oću reći, koji živi na Kosovu. Posle je ispalo nešto drugo i eto, imam u biografiji da mi je jedan Albanac bio predsednik samo zato što sam u to vreme imala osamnaest godina. Niko me ništa pitao nije.

Posle je taj onaj isti drug Tito umro, malo drugačije nego Murat na Kosovu, a oni fudbalski timovi kojima je kumovao su se odrekli fudbala i postali neke formacije, što vojne, što paravojne. Bar se tako govorilo.

Odmah po njegovoj smrti odjednom više u prodavnicama nije mogla da se kupi ni kafa, ni deterdžent, ni pomorandže, ni mnogo štošta drugo, k’o da ih je on proizvodio. Al’ svega toga je na Kosovu bilo koliko vam duša ište. Šuškalo se da se čuva mir. Od kad je mir, bilo gde u svetu, zavisio od kafe, deterdženta i južnog voća meni ni do dan-danas niko nije objasnio.

Onda su nekio rudari (Albanci) uleteli u jedan rudnik i zabarikadirali se a njihova braća Slovenci su održavali skupove podrške na kojima je kao simbol saučesništva i ”bratstva” dominirala Davidova zvezda. Tako su Albanci, odjednom preko noći postali Jevreji a mi Srbi smo, ne preko noći – to je ipak period od nekoliko sati, nego dok su (Slovenci) izgovorili ”keks” postali budale. Onako prećutno.

Nekako u to vreme desio se i čuveni ”Slučaj Martinović”. I sad mi je muka kad se setim čitave ujdurme oko tog slučaja. Oni koji se sećaju – sećaju se. Oni koji nemaju pojma o čemu se radi neka prime moje izvinjenje u ime svih onih koji su se tim slučajem bavili, od advokata do psihijatara, ali mene je sramota da pišem o čemu se radilo. Ako je gospodin Martinović još živ, odavno ništa nije napisano ni o njemu ni o njegovom ”slučaju”, iskreno se nadam da je ostao ”pametan u glavu”. Ako nije, iskreno se nadam da je preminuo pametan. Ako nije, neka mu na onom svetu ne bude žao. Biti pametan u ovoj zemlji i nije neki uspeh.

Eto, po tome pamtim sveto Kosovo. A večeras čuh kako Albanci ne mogu referendumom da se izjasne o Kosovu, velikoj albanskoj državi, ili šta već to treba da bude. Jel? Pa, koliko se sećam tako se pričalo i za Crnogorce, podsmevasmo im se, smejasmo, pričasmo viceve, pa šta bi? Dobiše Crnogorci i državu i more, i Lovćen, i Njegoša a i jezik. Sa’će i rečnike da napišu. I crnogorskog jezika, i manje poznatih reči i izraza. Tim rečnicima će nam valjda objasniti šta im znači ono ”Da jebe oca!” Mislim, jel im to neka zakletva, šta je? Al’ šta god da je, uspelo je.

Mi, Srbi ćemo o tome pričati viceve. K’o i do sad. Al’ slabo se nešto smejemo.

Što se Kosova tiče… Da je sveto – sveto je. Da je srpsko – srpsko je. Bar ja verujem u to. Da su Srbi 1389. na Kosovu poštedeli zapad (onaj zapad preko Dunava) od nabijanja na kolac, poturčivanja, turcizama i ostalog – trebalo bi da je istorijska istina. Da zapad treba Srbima da se zahvali zbog toga trebalo bi da bude istorijska posledica.

Al’ od svega toga nema ništa. To što me na televiziji, svake večeri, ubeđuju da ću se sutra stideti pred svojim detetom zbog Kosova ja ne mogu da prihvatim. Prvo, niko me ništa ne pita. Drugo, svaki političar (zanimanja li???!!!) zna šta je rekao Polt i kako se zove ono albansko selo gde je Bušu ukraden sat a malo njih uopšte zna o čemu pričaju a još manje kako da sprovedu ono o čemu pričaju.

Oni samo vole da pametuju i da se slikaju. A ja ne volim takvima da budem Kosovka devojka. Ako pristanem, ”sutra” ću, ako nešto krene po zlu a krenulo je, morati da čupam kose, da se stidim i prihvatim na sebe krvicu samo zato što sam deo ovog naroda.

Gospoda političari će kao i uvek izvući dupe.

Biće šokirani, uslovljeni, nemoćni i prevareni od opozicije to jest pozicije. Kao i do sad.

Kome ja da se žalim što sam nemoćna i prevarena? Što nikad nisam videla Muratovo tulbe?

Što nikada nisam videla Prištinu? Ili možda jesam a nisam imala pojma da je to –to?

I mislim… koga ja, u stvari, od svih ovih što su mnogo pametni da napojim vodom kad budu tresnuli dupetom o ledinu?

Samo jednog neka se paze – neka strogo vode računa da to bude baš ledina. U suprotnom će teško dokazati da nisu sami sebe namestili.

Ovde su montirani procesi u modi.

KAP U MORU BUDALAŠTINA

Posted in Uncategorized on February 20, 2008 by mahlat

Primećena je neverovatna pojava – u zemlji Srbiji čim neko počne materijalno da slabi počinje duhovno da bude bogatiji. Ili se, bar, trudi. Većina se posvećuje tome da kod Boga kupi kartu za raj pa tako odjednom počinju da slave po kafanama, kite badnjacima kola i konjske zaprege, osveštavaju svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu, okrenuše naopako ono malo običaja koje smo imali. Nadam se da Bog odozgo to vidi i da im neće ostati dužan.

Drugi se okreću nacionalizmu – preteranom patriotizmu koji obavezo podrazumeva da ako voliš svoje nečije tuđe moraš da mrziš i moraš da budeš anatemisan, tj nacionalista je ubeđen da ga svi ostali Srbi mrze zato što je on jedini uspeo da dokaže da je nacionalista.

Pa u vezi toga navešću vam ša je jedan glumac izjavio, novine prenele a ja čitala sinoć uz kaficu i čudom se čudila. Neću vam reći koji je glumac u pitanju jer neću da ga reklamiram i jer se kod nas negativna reklama očas posla okrene i postane pozitivna.

”Nacionalizam jeste afirmativna kategorija. Ne može mene niko da osudi ako u Žanjicama, sa ženom i četvoro naše dece, sedim na obali mora, čitam naglas besede Matije Bećkovića i – svi zajedno plačemo. Kome bi takav nacionalizam mogao da smeta?”

Je l’ vidite vi šta vam je nacionalista. Istovremeno je sedeo, čitao, plakao i primetio da u toj pomrčini stoji neko ko ga posmatra i kome to smeta.

Prvo sam se čudila pa smejala. Zamislih sebe kako sedim na obali mora i čitam ćerki besede dok se u daljini čuje huk talasa, neko društvo koje svira na gitari, a ona plače, plače… a plače samo zato što je lisicama prikačena za mene il’ vezana za obliznje drvo – drugačije ne bi moglo da bude. Mladje dete nemam pa nisam mogla da zamislim kako je glumac ovo svoje dvoje mladje dece koja su predškolskog uzrasa odvojio od lopatice i peska i naterao da plaču. Valjda time što im je oteo lopaticu.

Pa eto ja sam vam od onih zlih koji nemaju druga posla nego da im smeta tuđ nacionalizam. A smeta mi i to preterano busanje i pozivanje na velikosrpstvo a i ovo što je rekao jer… kako ja sad drugačije da se izrazim na jeziku nebeskog naroda Srbije nego da kažem – sere, bre!

Nego… samo mi žao one njegove dece. Mrzeće Bećkovića. A mrzeće i Žanjice, garantovano. Oduze ima tata dve moguće ljubavi samo zato što se oseća progonjenim srpskim nacionalistom a u stvari je samo glumac bez angažmana. Jebi ga!

racunar.gifOvaj ovde je trebalo da treska glavom u tastaturu, sto ne treska ne znam, ja samo htela da docaram kolko poludim kad procitam ovako nesto.

Muškarci piške stojeći

Posted in Uncategorized on February 16, 2008 by mahlat

Juče sam bila prepuštena na milost i nemilost jednom muškarcu. Poremetio mi je i ritam i bioritam, skroz sam zakazala.

Ništa mu nije odgovaralo i ništa mu se nije svidelo. Na kraju sam počela da nudim i ono što ne bih ponudila nikada. Pa da molim. Bezuspešno.

Moje menstrualno ludilo je pokazivalo sve manje i manje tolerancije i bila sam spremna da se žestoko posvađam i do kraja dana ne progovorim ni reč.

Sam nije hteo da ode a nisu hteli da dođu po njega tako da sam izvukla zadnji adut iz rukava i seli smo ispred kompjutera.

Nezadovoljni muškarac je izjavio:

Ovaj miš nema konopac.

Nema ni ova testera.

Onda je rekao da mu se piški.

A onda je skočio sa WC šolje i rekao:

Debilčino, muškarci piške stojeći.

Kad su na kraju kočije došle po princa ja nisam znala ’de sam a on je obećao:

Kad budeš došla kod mene pustiću ti diiiii-viii-diiii da vidiš’ tatu dok još nije imao napumpanu pupu i kad su on i mama bili mladunci.

Još mi nije dobro.

Rečnik manje poznatih reči i izraza:

miš bez konopca – bežični miš

testera – tastatura

debilčina – ja

tata bez napumpane pupe – tata bez 70 kg

mladunci – mladenci.

Muškarac koji me je naučio kako piške muškarci ima četiri godine.

Da cveta ljubav i da rode vinogradi…

Posted in Uncategorized on February 14, 2008 by mahlat

Posvećujem ovo pisanje svima onima koji misle da na nebu ne postoji njihova srećna zvezda, da ih je Bog zaboravio, koji u srcu nose maleno zrnce ljubomore zbog svih onih za koje misle da su srećniji od njih i koji se bezuspešno, godinama, svadjaju sa onima za koje misle da treba da ih učine srećnima. Posvećujem ovo pisanje onima koji čekaju.

Dragi moji, razmislite da li ste ikada pozvali sreću da vam dodje u goste. Ako je došla, kako ste je dočekali? Ako je nema još uvek, da li ste je pozvali iskreno, onako od srca? I da li ste nekada pokušali, u potpunom mraku, da popričate sa svojom srećom koja, verujte mi, nije ni na nebu, ni u tudjim rukama već sedi skrivena u vama i čeka. Ona vas isto kao i vi nju.

Uđite u sebe, prošetajte i sapletite se o svoju sreću. Opsujte je sočno, onako kako psujete svoje najmilije, što vam je stala na put a onda je pustite da vas uhvati za ruku i da zaigra sa vama. Verujte mi, nesreća nije hronična bolest i od nje se možete izlečiti. Potebna je samo volja. I mali plesni podijum u vašem srcu.

Pokušajte da pevate zbog svega onoga zbog čega plačete.

Ako nemate para zapamtite – najvrednije i najvažnije stvari se ne mogu kupiti. Ne zato što nemate dovoljno novca već zato što nemaju cenu.

Ako patite zbog neke neostvarene ljubavi onda ste zasigurno bogata osoba. Jer, samo bogati mogu čuvati svoje ljubavi nostvarenima. Ne znam zašto bi to neko radio, čuvao svoju ljubav nostvarenom i patio zbog toga. Krenite joj u susret. Ljubav će krenuti prema vama. Možda neće, ali ostvarite je kako bilo i budite srećni što ste uopšte bili sposobni da osetite tu ljubav. Mnogi to više ne umeju.

Ako mislite da vas neko mrzi znajte da nije tako. Zašto bi vas neko mrzeo? Mnogi, za koje mislite da ste im centar sveta, vas uopšte ne primećuju. A ako vas i mrze mnogo su nesrećniji od vas. Mržnja je jedno tako nesrećno i tužno osećanje. I… obično se sveti onima koji je neguju a ne onima koji su predmet mržnje.

Ako ste tužni što vam niko, za sav vaš trud i muku (šta god to podrazumevalo), nije rekao hvala, odmah prestanite da radite sve ono zbog čega očekujete zahvalnost.

Ako vaše dete ima loše ocene ne brinite. Mnogo je važnije šta je naučilo nego koju je ocenu dobilo. Setite se kako ste zbog tih istih, loših, ocena išli ka kući sa grčem u stomaku i znojavim dlanovima. Nemojte nikada to raditi svojoj deci. Volite ih još više jer njima je mnogo teže što tog trenutka pokazuju kako nisu uspešni onoliko koliko vi očekujete od njih.

Ako je otišao neko ko vam je bio drag, neko koga ste voleli, isplačite se i zahvalite Bogu što vas je blagoslovio tom osobom. Moglo je da ne bude tako.

Ako imate utisak da je vaš život u rukama neke druge osobe zamolite je da raširi ruke. Padnite na zemlju i razbijte se na hiljade komada. Može biti da se jednog dana sastavite. Koliko god se činilo bolno, boleće ali će i proći.

Ako živite sa nekim pored koga se osećate usamljeno, prekinite to i naučite da živite sami. Nema ništa gore od takve usamljenosti.

Ako se plašite odgovora ne postavljajte pitanja. Ako ne znate šta ćete sa odgovorima koje ste već dobili, vratite ih onima koji su vam ih dali i zahvalite se. Umete vi da živite i bez toga.

Ako vas još niko nije zaprosio, zaaprosite sami sebe. Svečano recite “da”, obećajte da ćete voleti sebe šta god da vam se dešava i da ćete biti dobri prema sebi.

Ako vam se sad plače, plačite najglasnije što možete.

Isplačite sve svoje nesreće i tuge.

Februar je, leta 2008. Ovaj dan se neće ponoviti.

Pustite da u vama procveta sve ono što tako dugo pupi.
princeza.gif

Menjam temu…

Posted in Uncategorized on February 12, 2008 by mahlat

… što mi u životu teško polazi i za rukom i za jezikom a i za bezobrazlukom. Ne mož’ doakati ludacima pa to ti je.

Ponekad se napravim luda, gluva to jest, al’ nema šanse, cimaće me za rukav sve dok ne odgovorim na neko dubokoumno pitanje koje obično sa pričom koja se vodi nema nikakve veze.

Koliko imam godina svima je jasno čim me vide. Mislim, izgledam baš onako kako treba u odnosu na godine, ni mladja ni starija. E, problem je što mnogi misle da ne mislim u skladu sa svojim godinama pa to izazove pometnju i onda sledi pitanje koliko imam godina.

Ženama ne odgovaram iz inata. Davno sam zaključila da su one koliko god biološki bile mladje od mene uglavnom starije po životu, mišljenju, stavovima, ama baš svemu. I da me uglavnom mrze zato što ja imam muda a one nemaju. Amputirana su im u mozgu onim stalnim zvocanjem kako treba, šta treba i gde treba da bi sačuvale svoj dobar glas a i glas svojih bližnjih da ne bi morali u ista ta muda, koja nemaju, da gledaju celog života.

Al’ kad me pitaju muškarci tu potpuno pobesnim jer mi nikako nije jasno kakve veze imaju moje godine sa onim što oni od mene hoće i sa onim kako me vide koliko god godina da imam. I onda ja udahnem vazduh i najumilnije što umem odgovorim:

Imam sise kao da imam devetnaest….

osećam se kao da imam dvadeset tri… a…

one stvari (one znate, neću reč jebanje da pomenem i u ovom postu) radim kao da imam četrdeset četiri… pa ti izaberi!

Oni bi obično kombinaciju al’ ne dam!

Ovi koji krenu od mojih godina moraju da izaberu, baksuz sam po prirodi, a pošto nemaju ni mašte, ni duha, ničega, ničega, ničega, obično ne bude ništa.

P.S. Obično ih boli uvo kako se osećam. Uglavnom kombinuju 19 i 44 što čini da se pored njih osećam matorijom nego što se inače osećam zbog gorepomenute nemaštovitosti pa se čuvam da ne ostarim pre vremena, više nego što moram. A ne moram uopšte!