Archive for May, 2008

Svadba, svadba, svadba…

Posted in Uncategorized on May 16, 2008 by mahlat

Da bi oženio sina jedinca Miloica radi najmanje dva’es godina u Austriji Tamo jede isključivo ‘leba i paštetu a sve pare gura u slamaricu. To što će jednog dana da oženi sina i nije tol’ko važno kol’ko je važno da celo selo priča kako niko veće i bogatije veselje nije napravio od Miloice. Kad sin stasa za ženidbu a Miloica prikupi pare bira se mlada. Tu se više meseci kalkuliše i precrtava a sve u cilju da imanje ostane neokrnjeno s tendencijom uvećavanja.

Na svadbu se zove celo selo a i tri sela okolo što svi oduševljeno dočekaju k’o i u svakom selu gde nema doma kulture pa mu svadba dodje k’o jedina zabava.

Prosečan svadbarsko šatorski svat vraća ženu da se pristojno obuče i upozorava je da ne švrlja da ne bi ’’naredio pikslu’’ a ona njega da ne juri za suknjama i da ne šljema više nego što treba da ne bi od sebe pravio budalu ’’k’o i prošli put’’.

Svatove kite mladina sestra i najbolje drugarice. Svakog gosta ubodu i svakom se izvinjavaju crvene k’o bulke.

Na šatorsku svadbu se nose cipele za preizuvanje u neko doba, pištolji, puške i drugo vatreno oružje koje može da se iskopa u šljivaru. Puca se nasumice, u svim pravcima, svako iz svog razloga. Mladina majka nosi i tihotapke jer mesec dana u nazad ‘’ne zna ‘de su joj noge’’.

Ispred šatora se okreću na ražnju sve domaće životinje a piće se hladi u hladnjačama za koje je zadužen neko iz rodbine ko tu ulogu shvata vrlo ozbiljno, ne bi dao ključ nikom ni za živu glavu.

Osoba od poverenja biva izabrana da prima poklone tj. koverte. To je obično neki ‘’starac Fočo od stotinu ljeta’’ koji je zaboravio kol’ko je dva i dva, pa letnji dan do podne čekate da prebroji pare, upiše koji ste, s čije strane, i kol’ko ste doneli da isto tol’ko može da vam se vrati.

Kumovi su već obezbedjeni po onoj narodnoj da je kum svetinja i da kumstvo ne treba prekidati pa se mladenci obicno na dan svadbe upoznaju sa onima koji treba da im krštavaju decu. Onda u potragu za vojvodom a za tu ulogu se obično izabere najveća budala u familiji. To je onaj koji celu svadbu mora da tegli barjak gde god krene i koji će svojim kolima da predvodi svadbenu kolonu. Kad se svi svatovi skupe formira se kolona a vojvodina žena sve do mladine kuće podvriskuje kroz otvoren prozor, čisto da se zna. U slučaju da zatreba nekome,vojvoda se prepoznaje po šarenoj kapi koja mu se fenomenalno uklapa u odelo za svadbe. Podseća na pevca.

Najveći deo vremena oko priprema otpadne na traženje muzike što obično ide po preporuci. Muzika mora da ima pevaljku koja mora da zna sve pesme da ne bi došlo do opšte svadbarsko šatorske tuče. Onda se krene u potragu za poslušnicima. To su oni koji su u svojoj kući dobri domaćini al’ nemaju pojma kako treba istovremeno uslužiti oko hiljadu duša pa se uglavnom sapliću i prosipaju čorbu po gostima.

Najveći problem nastaje oko rasporeda sedenja gostiju. Tu strogo mora da se vodi računa ko je čiji, ko sa kim ne govori, ko se kome u brak umešao, ko je čiju tarabu preskak’o, pa shodno tome  se pravi strategijau po kojoj tokom svadbe ne mogu ni da se vide a kamoli dodirnu da svadba ne bi postala poprište krvavog obračuna.

Mladence obavezno voze u kolima koja imaju ’’stransku’’ registraciju. Za tu priliku se obično poziva rodjak gastarbajter poznat po cicijašluku.

Kad mladoženja stručnim snajperskim okom, iz trećeg puta, skine onu jabuku zakačenu nebu pod oblake a svatovi u stampedu nagrnu da vide kako je ’’leeepaaa mladaaa’’ predstava može da krene…

Pre toga mladu prodaje najbliži brat iz familije najbližem mladoženjinom bratu. To takodje traje letnji dan do podne jer je mladin brat obično duduk koji je bukvalno shvatio da na svadbi treba da profitira.

Odlazi se na venčanje u mesnu kancelariju što se otalja na brzaka a onda u crkvu gde svi svatovi šapuću sebi u bradu ‘’Pope, skrati malo…’’

Posle toga nastaje jurnjava u šator da se zauzme što bolje mesto, preskakanje stolova i klupa, a oni što su pravili strategiju za očuvanje mira u selu ukapiraju da su džabe gubili vreme i da će svi da sednu tamo gde im se svidi. Kad svi posedaju ludilo može da počne. Ko god ‘oće da ustane sa klupe mora o tome da obavesti ceo red da se ne bi desilo da ih katapultira pošto svadbene klupe umesto za sedenje služe za katapultiranje.

Domaćin svadbe, obično Miloicin rodjeni brat sve vreme jurca kroz šator k’o muva bez glave i svakog gosta ponaosob pita je l’ sve u redu.

Piće se služi odma’ a ručak postane večera. Obično se čeka da stigne i poslednji pozvani a on stiže tek kad polegne kravama. Šta ovo znači – da polegne kravama – pojma nemam al’ zbog tog što mora da čuva krave ceo šator je pijan u roku od ‘odma. Gledala ja.

Ispred muzike se već svadja jedno njih osamsto oko toga ko je prvi naručio pesmu. Muzika svira šta ona ‘oće. Izmedju onih stolova se provlače žene sa pogačama, varjačama, sa čim god stignu. Šta god da ti podmetnu pod nos na to moraš da staviš pare. Te pare posle one, u nekom ćošku, strpaju u najlon kesupa predaju starcu Foči. Odatle im se gubi svaki trag.

U neko doba stižu trubači. Svi gosti im guraju pare u trube. Oni najpijaniji se otimaju sa njima da i oni dunu malo.

Cela svadba ogovara Miloicu da je usr’o stvar, to jest da muzika nema pojma (’de je samo nadje),da je rakija brlja (uuuu, nisam znao za Miloicu!) a da je pečenje, tj, svi oni ovnovi, ovce i prasići – masno bre!

U neko doba Miloica se dočepa mikrofona da održi mali monolog i zahvali svima koji su došli. Prethodno mikrofonu udari čvrgu. Vid’o negde da tako treba. Svi koji su došli se kiselo smeju i aplaudiraju. Mikrofon mu otima starac Fočo koji javno obljavljuje: ‘’A od kuma televizor!’’

Za centralnim stolom iza koga je obično za šator zakačen pirotski ćilim, sede mladenci, kumovi, prijine prije deverski pastorak i baba koja je očuvala sina jedinca. Svi trče oko babe i mole boga da umre sutra a ne danas pa da upropasti veselje.

Mladoženja je trešten pijan jer neprekidno mora da popije još jednu koju mu ortaci guraju u ruke jer znaju da od sutra bela dana neće videti k’o i svaki papučić. Mlada se zaklinje da je sad bila na sopstvenoj svadbi i nikad više.

WC ne postoji pa se sve nužde obavljaju u kukuruzu. I još ponešto.

Kad se već ne zna ko se ženi, ko je kum a ko stari svat, neko se seti da se obredi ono što mora. Mladu vode do kuće gde u dvorištu mora da preskoči korito puno vode. Što , pojma nemam. Onda mora da sedne svekrvi u krilo a svekrva joj tutne k’o konju kocku šećera u usta. Ni za ovo pojma nemam što.

Onda mlada mora rukom bacača diska da zavrljači sito na krov trospratne kuće, najviše u selu. To sito stoji na krovu dok ne istruli.

Onda mladoženja treba da prenese mladu preko praga za šta obično nije sposoban pa prenese ona njega. Do kraja bračnog života mu to neće oprostiti a ni pravu bračnu noć koje se on uopšte ne seća.

U medjuvremenu se dešavalo slikanje za uspomenu i dugo sećanje sa svim svatovima a i slučajnim prolaznicima. Najslikanija je mlada, nju fotografi pecaju kad trepne, kad namigne, kad joj je zapalo nešto u izmedju zuba, kad se saplela i kad joj je zapištalo levo uvo pa pitala drugaricu ”Koje mi uvo zvoni?” Te slike uglavnom služe da se mladenci odma’ ujutru posvadjaju oko toga ‘’čiji je ovaj na slici’’ jer većinu  gostiju ne poznaju i jer Miloica odužuje dug kad zove na svadbu sinu jedincu.

Tad se polako pakuje muzika. Sve viljuške su gurnute u pivske flaše, srče ima do kolena a muve se dave u kupus salati. Harmonikaš i dalje svira kolo dok svi ne pocrkaju.

Naredna tri sata se svi ljube u krug i jedni drugima govore: ‘’Ako nešto nije bilo kako treba, izvini!’’. Ne zna se ko treba da ide a ko da ostane. Onda se vrate da popiju još po jednu pa se opet ljube i tako jedno tri, četiri puta. Miloicina žena kad god prodje pored njega sikće, jedva čeka da odu mladini pa da ogovara šta su doneli.

Sviće…

Sutradan celo selo ne govori, svi su ljuti jedni na druge, uvredjenih ima kol’ko ‘oćeš, ne znaju što al’ su uvredjeni, to dodje kao deo folklora.

Dolaze na prvo jutro gde se opet napiju pa se tako pijani mire da bi se pred zoru opet posvadjali.

Ovo samo da znate da ja znam kako će to sve da izgleda al’ me boli uvo, ja sam mladina žena.

Jebe mi se i za Miloicu i za muziku.

Umal’ ne udadoh hazbenda!

Posted in Uncategorized on May 15, 2008 by mahlat

Nije što bih ga udala nego što bi ja posle morala da se udajem ponovo a pitanje  da l’ bi uspela.

Elem, moj mi hazbend i ja imamo svako svoju zanimaciju, ja blogujem, hazbend ludija po forumima i razmenjuje muziku i bračne savete. Ima i najboljeg druga koji ga prilično uveseljava. Drug je Madjar sa slabim poznavanjem srpskog, hazbend ne zna madjarski, razgovaraju nekim samo njima znanim jezikom k’o oni blizanci što prave svoj jezik da ih niko živi ne razume. Uglavnom, drug Madjar stalno mom hazbendu na najboljem srpskom koji zna odgovara:

Hvala ti što si mi poslala…

Hvala ti što si mi odgovorila…

Kukuuuuuuu, uspaničim se ja pa se prisetim ono malo što znam o madjarskom, to jest da madjarski jezik nema rodove i da Madjari kad prevedu svoj jezik na srpski i on i ona i ono nekako ispadnu ona. E, al’ drug Madjar sa tim njegovim – jesi mi pronasla, ako si umorna posalješ mi sutra i tim lalakanjem mom hazbendu, napravio na forumu čitavu pometnju. Neko kont’o, kont’o pa prekonto da je moj hazbend žensko i poslao mu privatnu poruku.

Vidim ja danas plače mi hazbend ispred monitora, suza suzu stiže, rek’o bi nešto al’ ne može pa pokušava pantomimom da mi pokaže da pridjem.

Pridjem ja, kad na monitoru ljubavno pismo za mojega ljubimca sa sve slikom!

Kaže čovek mnogo mu se svidja koju muziku sluša moja poštovana hazbend i tako je ukapirao da su njih dvoje srodne duše. Zna da je nepristojno postavljati pitanja da l’ je hazbend udata, što i nije važno, pa će reši nešto o sebi. A poštovana hazbend ako misli da oni mogu da ljubavišu nek mu otpiše sitnu knjigu sa svojim generalijama.

To o sebi što smo moja poštovana hazbend i ja s pažnjom pročitali je – radi težak i odgovoran pos’o, koji nije precizir’o. Razveden, ima dvoje dece koja su sa mamom al’ žive blizu pa se vidjaju da slučajno moja hazbend ne pomisli da je on neki neodgovoran otac. Ima kuću, staru majku sa’ranio. Mnogo bi voleo da upozna moju hazbend.

Slika – stoji čovek na nekoj terasi, poš’o valjda na neku svadbu, leptir mašna blago nakrivljena ulevo, a oko njega padaju crvene i roze muškatle. Da l’ su muškatle od one ledene sorte ne znam al’ lepo se vidi da su muškatle.

Pomislih, siroma’ čovek medju ovim muškatlama, nije njemu lako.

Hazbend i dalje plače.

Na kraju, kad hazbend bude raspoložena neka mu samo javi, on odma’ dolazi.

Terala ja ljubimca da mu odgovori, kako je i red, da ne čami čovek tamo ispred monitora, ljubimac konstatovao da sam blesava i lego da spava.

Ja evo malo, malo, pa udjem na onaj forum, gledam onog medj’ muškatlama, duša me boli. Lepo mi dodje da mu ja odgovorim, stvarno nema smisla da čovek ostane bez odgovora.

On možda još u onom odelu s leptir mašnom čeka da mu ljubimac javi:

Ajd’ polazi!

Ovi na forumu mu već spremaju svadbu i kuma mu našli. I umiru od smeha.

Meni ostaje samo miraz da mu spremim.

Inače sam dobro

Posted in Uncategorized on May 12, 2008 by mahlat

Jutros sam bila na pijaci, vratila sam se natovarena k’o pustinjska kamila kojoj su potrošene sve zalihe vode.

Palo mi je na pamet koliko dugo nisam ni kod koga ostavila komentar al’ stvarno sam u nevidjenoj frci. Povremeno vas čitam, evo malopre sam kod Šuške pročitala da neki njen još nije svršio a ka’će ne znamo,valjda kad i Djekna umre. Čim se stabilizujem eto mene orne.

Inače, oprala sam tepih koji su mi doneli sa pranja isti kakav su i odneli. Sad imam dve crvene masnice na kolenima od klečanja i hodanja na kolenima unazad. Tu umetnost sam godinama razvijala. Al’ još nemam oči na dupetu tako da sam ustajući rknula glavom u policu pa imam i čvorugu.

Izvadila sudove iz mašine i stavila drugu turu. Jutarnja tura je uvek mali milion čaša iz kojih je ljubimica pila vodu, sokove, šejkove, ima ih taman toliko da nisam sigurna da l’ radim u sopstvenoj kuhinji il’ ko sudopera u nekom radničkom restoranu i to posle noćne smene.

Ispratila hazbenda na pos’o i rekla mu : Aj’ nemoj da se nerviraš!  On će da se nervira pošto mu je to u opisu radnog mesta. Poslaće mi poruku: Jedva čekam raspust! Zbog te poruke svaki božiji dan očekujem da udje u kuću sa rancem na ledjima i iscepanih kolena i da mi kaže šta ima za domaći.

Ljubimicu ispratila na Košutnjak usput uzaludno objašnjavajući da se u prirodu ne ide u belom, da ne seda u mravinjak, da beži od buba i ostalih akrepa i da se vrati kak’a je i otišla. Efekat mog predavanja je – kolutanje očima u svim pravcima sa naglaskom na mene.

Televizor mi je biona MUTE svih ovih dana al’ slika nije bila kako treba, oni od juče bi sutradan još vuek bili zamrznuti na njoj, umal’ ne odnesoh televizor na popravku.

I sad nešto razmišljam – u ovoj predizbornoj kampanji sam saznala koliko, jadna, loše živim, nemam ’leba da jedem, dete mi ne ide u školu, to što sam žena je vrlo ponižavajuće, ne mogu više ovi sa televizije da me gledaju kako se stidim pognute glave. Očekujem da mi 12-tog dozvole da dignem glavu. Ja ću odma’ da prestanem da se stidim i da zapevam Internacionalu.

Radnih mesta će biti kol’ko oćeš pa ću odabrati na ’’eci-peci-pec’’. Ako mi se baš ništa ne svidi zaoravaću njive, vidim da je to najveći problem. Doduše, pojma nemam kako se zaoravaju njive al’ probaću, kad ja budem zaorala biće zaorano!

Dobiću i mostove pa više neću morati da preplivavam reke kad negde podjem. To sam do sad radila slobodnim stilom.

Ako posle 11-tog vidite ženu kako laganica šeta preko mosta dok joj kosa viori na prolećnom vetru a u pozadini svira muzika iz serije ’’Grlom u jagode’’, sve onako ta-ni-na-ni-na-naaaa, da znate da sam to ja, jedva dočekala most.

Ovi što su pljuvali sa televizije su patentirali nov proizvod – pancir obraz. Mislim ono ’’obraz ko djon’’ ovde više ne znači ništa. To smo prevazišli. Ovi današnji obrazi su neprobojni ko pancir prsluci.

E, a na kraju dobih ručak. Po slučajnom uzorku. Mogu da povedem petoro. Ko ’oće izvolte! Doduše htela sam da odbijem, kako su mi rekli da sam dobila odma’ sam pitala šta treba za to da radim, jedva me ubediše da ih saslušam.

Mislim ,opekla sam se. Prošle godine sam dobila put u Dominikansku republiku al’ sam pre puta morala da idem na predavanja da me nauče kako se putuje. Pošto su mene odavno naučili kako se putuje i ako se izgubim da treba da pridjem prvom čika milicajcu i da mu kažem čija sam i koja mi je adresa, ’ladno sam odbila i rekla im: More jeb’ te se!

Sad ne moram da radim ništa nego uredno plaćam svih sedam telefonskih računa koje dobijam i ADSL. I pretplatu za ’’48 sati svadba’’. I struju.  I sve ostalo.

Nemam pojma da l’ je zbog toga, samo slutim. Mož’ biti da ću na tom ručku morati da pokažem šta znam ko na izboru za miss al’ nema veze znam svašta. Ma samo ću da  kažem da ću se boriti za mir u svetu i protiv globalnog zagrevanja. Od mene dosta.

Onda sam napravila retrospektivu ovogodišnjeg maja bez Eurosonga koja se zove ‘’Vodi me babo u cirkus Kolorado.’’A babo odgovara: ”Ej, hoću, hoću, hoću, hoću rado, svi, svi, svi u cirkus Koloradoooo!”

Pevalo se ovo nekad kad je cirkus bio retka pojava.Sad više ne peva niko jer cirkusa u ovoj zemlji, unazad petnaestak godina, ima na sve strane, naročito ovog maja. Jest da nije bilo žena od gume, slonova – balerina, majmuna koji voze biciklu i sličnih stvari zbog kojih se i ide u cirkus, ali je atrakcija bilo na sve strane.

Za dvadesetak godina će govoriti:

Tog maja 2008. godine,

Ko god je imao para pojavio se na nekoj od nacionalnih, lokalnih i inih televizija. Mnogo su pričali a ništa nisu rekli.

Srbijom je vladala predizborna groznica.

Srbi su dobili precizna uputstva koga ne treba da biraju – lopove, krijumčare, ubice, lažove i narkomane. Koga su trebali da biraju nije im rečeno.

Kandidati za Skupštinu Srbije su jedni druge, optuživali da nemaju ni dva razreda osnovne škole.

Lagalo se na sitno a naročito na krupno.

Nit’ manje zemlje nit’ veći broj mafija, capo dei tutti capi je još uvek nepoznat, samo se nagađa

Ubija se naveliko i naširoko, ladnim, vatrenim i svakavim oružjem

Gatare se namnožile ko gubari, sve znaju, ko koga i u kojoj pozi samo ne znaju ko njih – to ne mogu da vide;

Licitirasmo Kosovo – čije je, od kad je, kome pripada i ko na njega ima prava, od ove licitacije mora da se u grobu okreću i Miloš Obilić i car Lazar a i Murat boga mi, mog’o je da skonča i na nekom drugom mestu;

Taaaa..ni…na…ni…na…naaaa…ni..na…ni…na..naaaaa……..

Šatra još uvek stoji. Artisti i retke životinje se još uvek nisu spakovali tako da niko ne može da pobegne sa njima.

Srbi i dalje tragaju za boljim životom.

P.S. Ako se nekome čini da ovo ima veze sa izborima ili predizbornim i postizbornim ćutanjima, nema ama baš nikakve.

Ima veze samo sa cirkusom.

Inače sam dobro.

Dobila sam akreditaciju za Eurosong pa ubrzano učim ono što moram da znam da bi mogla da postavljam glupa pitanja.

Mensturaciju nisam dobila. Već dva dana razmišljam da l’ sam trudna, da l’ to ima veze sa izborima il’ sam u klimaksu.

Umrl je naš Tito…

Posted in Uncategorized on May 4, 2008 by mahlat

Na današnji dan pre 28 godina u KBC u Ljubljani umro je Josip Broz Tito (Slovenci objavili ’’Umrl je naš Tito’’).

Zvanična objava:

’’Dana 4. Maja 1980 godine u 15.05 časova u Ljubljani prestalo je da kuca veliko srce predsednika naše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, predsednika predsedništa SFRJ i vrhovnog komandanta oružanih snaga Socijalsitičke Federativne Republike Jugoslavije Josipa Broza Tita. Teški bol i duboka tuga potresaju radničku klasu, narode i narodnosti naše zemlje, svakog našeg čoveka, radnika, vojnika i ratnog druga, seljaka, intelektualcam svakog stvaraoca, pionira i omladinca, devojku i majku.’’

Tito je imao još nekoliko nadimaka – ljubičica plava, drug Stari, najveći sin i sve tako slično što ga je izdvajalo od nas običnih. Voleo je da puši tompuse, da šeta pudlice, da se farba i da nosi rukavice i svilene gaće. A voleo je i da se gradovi nazivaju po njegovom imenu pa smo imali Titograd, ostalim gradovima je častio svoje drugove saborce – Svetozarevo, Kardeljevo, Ivangrad… Voleo je da bude i kum naročito Albancima i naročito desetom detetu. Voleo je i da lovi. Skupe se lovci i nateraju životinje prema njemu, on pripuca iz pletene baštenske stolice i posle se slika sa ulovom i sa fazanovim perom na šeširu. Ma svašta je voleo, naročito da jaše na čelu kolone. Kud je on prošo raslo je cveće – ’’Drugarice, posadimo cveće kuda vojska druga Tita (Sa Titom na čelu kolone) krećeeee. Uglavnom ga nismo sadili, morali smo da posipamo put cvećem i da puštamo bele golube. Vi sad zamislite kako je nama, jadnoj deci bilo, da zadržimo te golubove dok on ne naidje a obično je kasnio.

Inače Tito nije priznavao nikakve sudove sem sud svoje partije pa je to nekako ostalo do dana današnjeg – svako ima svoj sud i svog sudiju.

Drug Tito je imao nekoliko ljubavi, voleo je žene, voleo da majstoriše i voleo je druga Staljina. Svi ostali su morali da majstorišu i vole druga Staljina a žene nisu smeli da mu diraju. Kad se posvađao sa Staljinom, to jes kad mu je reko istorijsko ’’Ne’’ a Staljin ga pogled’o k’o krava mrtvo tele, sve one koje je naterao da ga vole je poslao na dug oporavak na Goli otok sve dok nisu zaboravili i Staljina a i kad su majku za sisu ujeli. To se zvalo revidiranje. Koga su pitali: Jesi revidir’o? – a on odgovorio da jeste, puštali su da ide kući. Takvih Čvorovića je bilo koliko hoćeš.

Mi smo bili Titovi pioniri pa Titovi omladinci pa Titovi radnici. Mnogim omladincima tadašnje zemlje predsednik je bio Azem Vlasi tako da svi oni danas imaju u biografiji da im je predsednik bio jedan Albanac. Na ekskurzijama su nas obavezno vodili u Kumrovec, Titov ’’rojsni kraj’’.

Za vreme njegovog dugog i plodonosnog života govorilo se u šiframa – NOJ, OUR, OOUR, SIZ, AFŽ, SPJ, SOJ, SOKOJ, SFRJ, NR, AP – ko se snaš’o, snašo se.

I kao što rekoh, na današnji dan, umre čovek. Svi se šokirali pošto se mislilo da on ne može da umre, da će u najmanju ruku da živi k’o ona kornjača sa Galapagosa na kojoj je Darvin dokazivao teoriju evolucije. Zbog toga je njegov rodjendan proglašen Danom mladosti pošto je on bio mlad taman koliko i mi. On sto godina, ja 15 alć to je nekako bilo isto. E, za njegov rodjendan smo mi svake godine vežbali za slet gde je nas milion moralo da igra kćo jedan dok Zdravko Čolić peva’’Druže tito mi ti se kunemoooo’’. Bilo svečano. Djordje Balašević, za rodjendan Titu spevao stih ’’Računajte na nas’’ posle poludeo i odrek’o se te pesme pošto je mnogo rabljena i kad treba i kad ne treba.

Ja na dan njegove smrti prvi put zaljubljena i sa dečkom u bioskopu. Šta smo gledali pojma nemam. Uglavnom ,svetla se popališe, upade milicija i istera nas napolje sa upozorenjem da ’odma idemo kući. Pravo! Tako ja ostadoh bez prvog poljupca. A i mlada sam bila. Izašli mi napolje, nigde nikoga, do kuće smo osmatrali jesu li Rusi i Amerikanci već krenuli u okupiranje mile nam domovine. Život stao. Svi plakali i cvileli čiji će sad pioniri i omladinci da budu.

Ja sutradan otišla u školu u klompama odakle su me vratili da se lepo i pristojno obučem u skladu sa tugom. Vratila se nisam a klompe nosim i dan danas pošto ja ne žalim nogama.

Na dan njegove sahrane održan je najveći samit nesvrstanih, svrstanih, neopredeljenih, kakvih god ’oćeš. Kenet Kaunda plak’o k’o kiša, ja se pojela živa što ne umem da plačem k’o on. Bilo me sramota. Pre sahrane je drug Tito bio izložen k’o muzejski eksponat i svi su morali u mimohodu da prodju pored njegovog odra. Mimohod vam je inače – milite u krug i takmičite se ko će više da plače i tužnije da izgleda.

Tih dana smo se upisivali u knjigu žalosti gde smo morali lepim rečima i vodeći računa o stilu da upisujemo kako nam više nema života, ’’I posle Tita – Tito’’, ’’Tito to smo svi mi’’, ’’Dok sam živ žive su i tvoje ideje’’, i da celom svetu objasnimo da je sa njim sve umrlo, sveće prestalo da cveta, ptice da pevaju i zemlja da se okreće.

Godinama posle toga smo morali svakog 4. maja, tačno u 15:05, čim zasviraju sirene da stanemo gde god smo se našli da se podsetimo trenutka njegove smrti. Ko se poradjao imao je da pričeka, kome se povraćalo morao je da prekine na pola, ako nas je neko snimao odozgo mora da je mislio da nas je neko začarao.

Posle njegove smrti odjednom više u prodavnicama nije bilo kafe, deterdženta i južnog voća. Ja došla do zaključka da je sve to on proizvodio i gajio čim nema. E, al’ toga je bilo na Kosovu koliko hoćeš i moj otac je sedao u kola i odlazio da nam kupi banane. Pričalo se da je to zato što se na Kosovu čuva mir. Ko je još mir sačuvao bananama i pomorandžama ja ne znam pošto se ni na Kosovu nije sačuvao.

Tito je sahranjen skromno, u Kući sveća. Neki su se nadali da će da nikne neki nov pa su svakog 4. maja išli tamo da mu grob zalivaju suzama.

Krajem osamdesetih godina, pojavio se nov Tito, al’ nekako loše kalemljen u liku i delu Slobodana Miloševića. I njega su, kad je umreo, posadili u baštu s nadom da će jednog dana da nikne nov.

Ostalo je istorija.

Iz jednog od Titovih govora:

’’Mi danas imamo ono što mnogi nemaju. Mnogi imaju ono što mi nemamo. Ali to nije važno.’’

Pa vi vidite.

Brod ludaka

Posted in Uncategorized on May 2, 2008 by mahlat

Kol’ko nisam ništa pisalaaa!!!! Al’ dok sam preslavila, proslavila, obišla…. E, danas ću bistriti kome ste se radovali, na šta ste kukali, ko vas je nervirao i takoto.

Vratili se preksinoć ljubimac i ja sa puta po miloj nam domovini. Jes’ mala al’ bolju nemamo. Usput smo razgovarali o ideji ćerke ljubimice da ide u Egipat. Kontali smo da l’ da je pošaljemo jerbo njoj uvek nešto fali. Egipat daleko pa bismo ljubimac i ja morali da je ispratimo potpuno spakovani, zlu ne trebalo, ako ljubimica pozove i javi da je zaboravila nešto bez čega ne ume da živi da odma’ možemo da odletimo princezi na noge. Kako rekoh, domovina mala, razgovor kratko trajao pa o tome ako poludimo i pustimo je. S obzirom da ljubimica mnogo lepo ume da trepće trepavicama biće da ćemo joj dozvoliti. Al’ otom potom.

Ušli u stan – frižider prazan, kod mene kreten na blogu, jednomdrugom blogu, upao i pravio pometnju,  ljubimac iscrpljen, totalna pometnja.

Juče krenemo da napunimo frižider da bismo mogli siti da proslavimo praznik rada kad niko ne radi.

Napunili ona kolica usput se krsteći kako je skuuupooo. Tri puta smo se sudarili a naizvinjavali mali milion puta – da prodjemo, da nam dodaju, da nam rastumače i sve slične gluposti.

Istovarili sve ono na kasi, kasirka otkucala, umilno nas pogledala da joj ne raspalimo šamar i… ljubimac se opipa i kaže – uuuu, ala sam oslabio, ja se opipam i zacvilim – uuuu, ala sam se ugojila, onda on mene pogleda k’o Staljin Tita a ja njega k’o ja njega, oboje pogledamo onu kasirku k’o da smo se upiškili u gaće i saopštimo joj da smo zaboravili novčanik. On mislio da ja mislim, ja mislila da on misli a nismo mislili ni jedno ni drugo. Mislili smo valjda na Egipat, ko bi ga znao.

Ode ljubimac kući da donese novčanik. Ja ostanem da čuvam ono što smo kupili, kasirku i onu radnju. To ja mislila. U stvari, ostala sam kao talac jer kad sam krenula napolje da zapalim cigaru svi potrčali za mnom. Ja opet pogledam k’o što gledam one koji me nerviraju i kažem – odo’ da pušim jer ako ne pušim ubiću ljubimca kad dodje.

Pušila, pušila, pušila, otrovala se, bre, i ljubimac stig’o.

Provuče karticu ona što se plaši šamaranja čim je poveći raučun i kaže – odbijena transakcija. Šta bre odbijeno, opet ja zacvilim, aj’ još jednom, ona još jednom i ništa.

Ljubimac opet ode kući da donese bele pare za crne dane a ja opet ostala kao talac. Da pušim više nisam mogla a ljubimac se poduže bavio i ugledam knjigu utisaka! Ko da me sunce obasjalo, daj da vidim šta misli naš narod, zgrabim onu knjigu i počnem da listam. Utisci k’o utisci – negativni. Uglavnom. Našem narodu čim dozvoliš da kaže šta misli on misli loše, nešto lepo da pomisli, da pohvali nekoga, ma nema pojma. Svi ludi, živčani i nadrndani. I tako sam čitala, čitala, i zaboravila da ljubimac treba da dodje i otkupi me sa sve onim sokovima i ostalim što smo kupili. I onda naidjem na ovakav utisak:

”Пичка вам материна издајници што пишете на хрватски језик што лепо не пишете на наш спрски језик издајници дете вам у колевку јебем они нас отерали а ви пишете на хрватски.”

Odma’ me zabolela glava, majke mi. Ono što mi je bilo smešno postalo mi tužno, počeh da sažaljevam sebe gde živim bog te mazo. Jednog dana će od ovakvih gluposti samo da mi krvrcne u glavi, hodaću ulicom i pričaću sama sa sobom…

Ljubimac doš’o, otkupio me, oni me vratili neoštećenu, mislim nisu mi sekli prste i uši pa slali ljubimcu poštom a unutra sam bila sva nikakva.

Ljubimac mi kupio cipele da me oporavi.

Došli kući, ja odma’ pozvala banku da arlaučem o neposlovnosti kad ono menjali nam karticu, jelte, pa zaboravili da nam kažu da je aktivna tek od prvog maja.

Kartica će biti aktivna.

Al’ šta ću sa ograničenim narodom još nisam smislila.

Al’ zato imam nove cipele po sistemu – svako zlo ima svoje dobro.

Samo što još nisam skroz kako treba. Potrajaće to.

A juče rešimo da provedemo dan u ZOO vrtu, da nas niko ne nervira, ne pušta Stoe i Indire, ne arlauče da nadjača  trubače nego sve vreme umilno da nas gledaju k’o i mi njih. I tako… gledasmo se, naročito sa majmunima sve dok ja nisam više bila sigurna ko je koga došao da gleda.

Na povratku kući sretnemo čoveka šeta nešto što ja nikad nisam videla. Veličine je pacova a izgleda ko mešanac  veverice i bogtepita kog stvorenja, da ga nagaziš osetio ne bi kol’cno je. Al’ ima povodac. Skupio se svet, ja pitam šta mu je ono a on kaže – Domaća kuna!

Eto! Sad da vidim da neko kozi stavi povodac i šeta je Knez Mihajlovom uopte se ne bi iznenadila.

Još bi stala da pitam kako se zove i kol’ko su je platili. I gde može da se kupi.

I kakav joj je pedigre.