A šta Mahlat sreću kvari (koji sam djavo pisala o penisu kad ga nemam i kad neće da mi izraste)

Ako se sećate, pisala sam na onom blogu odakle izbegosmo i raširismo šatore ovde, ja došla prošle godine u Beograd koji sam napustila pre jedno dva’es godina uz ono – Aj, pa se vidimo. Izmedju i u medjuvremenu sam živela u nekim drugim gradovima no nisam ’tela to da kažem.

Sad sam ovde. Udata. A mislila sam da više neću živeti u Beogradu a ni da nikad neću biti udata. Al’ ni to nisam htela da kažem.

Mislim, udata sam. I nemam pojma šta o tome treba da kažem. I da l’ treba. Hazbend me ljubimac povremeno pogleda i kaže – Uh, ala si teška! – i odma’ me iznervira. Znam da jesam. Tetoši me s nadom da će da me učini lakšom za održavanje.Skidam mu kapu, niko me nije trpeo ko on. I moje bude. I bube mojih buba, ima toga, ne smem ni da kažem.

Ljubimica i dalje misli da sam se rodila pre dvesta godina a pre sto završila sa svim trendovskim stvarima. Njoj ne skidam kapu, nju ću da skalpiram prvom prilikom. I ona misli da nisam normalna al’ je to upakovala u – Ala si komplikovanaaa!. Ni to nisam htela.

Od onoga ’’neko nema ni to’’ imam i više nego što mi treba. Skroz mi udobno.

Uredna mi kuća, uredno ispraćam i dočekujem mile mi ukućane, imam uredan seks, uredno kupujem i što mi treba i što mi ne treba, uredno ručam, uredno ludijam po netu… toliko mi je uredan život da mi se smučilo.

Kafu pijem il’ s ljubimcem il’ sama. Češće sama. Ima jedan kafić, pojma nemam kako se zove, mislim onako, kroz Knez Mihajlovu pa od Albukerkija levo, znam d’odem. Obraduju se kad me vide.

Nemam, bre, ovde nikoga, nema šanse da u ovom gradu sretnem nekoga i obradujem se.

O tome sam htela. Ako još neki dan budem gledala samo u hazbenda počeću da ga mrzim.

Izgleda da ovde drugaricu ne mogu da nadjem pa mi palo na pamet da nadjem ljubavnika.
’Odma sam se prepala. Kakva sam i kako ne umem da ćutim odma’ bi se pohvalila ljubimcu kako sam lepu i korisnu stvar uradila za naš brak. Ljubimac me gled’o iskosa kad sam mu ovo ispričala.

Imala sam nesreću da se rodim u gradu koji je za ono malo što sam živela u njemu uništavao i gušio moj društveni, emotivni, seksualni, ma moj svakakav život. Nosila sam teret dobrog dupeta, dobrih sisa, dugačkog jezika i imanja para.

Imala sam sreću da, ipak, većinu godina svog života provedem u jednom malom gradu, u ulici koja se zvala Prilaz moru, da ujutru kroz prozor prvo ugledam Brač, da mirišem so i buru. Rasla sam izmedju dve kulture, dva govora, izgovarala mleko i mliko, išla u dve crkve i pozdravljala sa – Pomaže Bog i Faljen Isus, umela sam da pogrešim pa da me ispravljaju kao da je važno kako ćeš izgovoriti pozdrav. Ni Bog ni Isus mi nikad nisu dogovorili. U tom malom mestu sam naučila da nije važno koliko je veliki grad u kom živiš već koliko su veliki ljudi koji te okružuju.

<a

I da, imala sam tu sreću da imam roditelje koji su ispunjavali sve moje želje koliko god se sa njima ne slagali pa sam tako živela u jednom mnogo lepšem i većem gradu nego što je Beograd, onako iz čiste ljubavi prema tom gradu. Onda sam jednog dana posle tri godine rešila da se vratim. Tek onako.

Skroz mi je očajan ovaj post. I pojma nemam šta sam u stvari htela.

Ponekad se osećam kao da ne znam odakle sam, ni ko sam, ni šta mi je potrebno.

Nisam nezadovoljna.

Nego, šta znam… potreban mi je neko ovde a da to nije ljubimac.

Kako sam se narogušila zadnjih dana može biti da počnem da mutiram i da mi izraste penis, da uopšte ne budem ono što hazbend misli da jesam.

Toliko je sve normalno da to nije normalno.

Odoh sad u onaj – od Albukerkija levo.

Da pijem kafu i zevam u narod koji prolazi.

Sutra ću da budem normalna.