Zeznula sam je…

Već svi znate da sam ja onih tamo godina rodila vanbračno. To se tako zove kad nisi u braku a takvo rodjenje deteta nekako dodje nevažeće. Za one što žive po takotrebanju.

Da vam ne dužim što je bilo tako, gledali su me dok sam bila u drugom stanju k’o da nosim smrtonosnu, zaraznu, bolest, nit’ su mogli da spavaju nit’ su mogli da shvate. Oni što im je život zavisio od toga da l’ ću ja da se udam il’ ću da ostanem usedelica.

Meni bilo lepo, nit’ sam videla neku razliku nit’ mi nešto falilo. Tetošili me svi redom od mog tate do budućeg tate.

I tako… porodim se ja i odem sa tatom moje ćerke, tad već mojim bivšim dečkom što ostade do dana današnjeg, da je prijavimo.

Proturimo lične karte kroz šalter, kažemo vanbračna veza i upišemo je. Sa njegovim prezimenom. To kao nešto bilo bitno da ne bude sutra hendikepirana. Tako mi rekli a ja poverovala.

I tako sam ja sa jednim prezimenom vukla moje dete sa drugim prezimenom na planinčine, u banje, kod lekara, na balet, u muzičku školu, na predstave i u parkove, da prima injekcije, dobijala i temperaturu i proliv na nervnoj bazi kad god se razbolela a razboljevala se bar jednom mesečno.

I pošto sam imala sreću da živim u malo situiranijoj porodici nit’ mi je nešto trebalo od nekoga niti sam znala da na nešto imam pravo. I jedog dana me neko pita je l’ dobijam dečiji dodatak. Ja sva zbunjena odgovorim da ne dobijam, da mi niko nije ponudio.

Svi se frapirali. Davili me danima, davili, i najzad me ubedili da sam glupa i da treba da uzmem od ove države sve što mogu, ’’ko je jebe’’.

Skupim ja papire i podnesem zahtev. I tu nastane nerešiv problem. Ja jedno prezime ona drugo.

Ispričam ja priču s početka teksta koju oni ne prihvate. Kažu – donesite presudu o razvodu. Ja onako k’o pokisla kokoška kažem – Nemam, jebote, odakle mi presuda o razvodu kad se nisam razvodila, kako da se razvedem kad nisam udata. Ako možete da zamislite administrativnu službenicu – kretena vi zamislite situaciju kad ona meni kaže – Idite i izvadite potvrdu da niste udati! Ja nikad čula da se negde izdaju te potvrde. Znam samo da u onim upitnicima i formularima postoje oni kvadratići u koje lupiš krst ako jesi. Ako nisi preskočiš.

Gde to da izvadim – pitam ja, ona kaže u Sudu. Kreten!

Danima sam se nadjebavala sa njima da l’ živim sa ocem svog deteta, ako ne živim sa njim da l’ živim sa nekim drugim muškarcem ili sa više njih, kako oni to da znaju, kako ću ja da dokažem i na kraju saznam sledeće –

nemam presudu o razvodu. Da je imam u njoj bi pisalo kome je moja ćerka dodeljena na brigu i staranje. Ovako nemam ni to. To znači da moje dete nije moje i da ne pripada nikome. Umal’ se nisam šlogirala. A sve je to značilo da moram da podnesem zahtev centru za socijalni rad da mi dodele moje dete.

Tad sam prvi put poželela da emigriram.

Muž razredne moje ćerke socijalni radnik. Nema frke – kaže ona završićemo. Nema frke – kaže i on završićemo al’ mora da dodje i bivši dečko da aminuje. Ima procedura, kaže on, al’ to ćemo lako.

Nema frke – kaže i bivši dečko.

Odemo mi u centar i pošalju nas kod psihologa. Počne ona – kakva bila veza, da l’ smo se svadjali, ko je prekinuo, da l ’ smo se smejali, može li pomirenje… on i ja k’o dve budale.

Šta, bre, da se mirimo kad se nismo ni svadjali, a to smejanje, svadjanje… to, bre, bilo pre sto godina i ja se ne sećam. Kaži ti, ponudim ja njemu al’ ni on se ne seća. Pokušasmo da umilostivimo onu što voli mnogo da zna da mi sve samo formalno, ma jok, ona neumorna – mora – kaže. Piši šta ’oćeš – kažem ja.

Odatle nas pošalju kod pedagoga. Pedagog nas isledjivao koliki je moj stan a koliki njegov, da l’ moje dete ima svoju sobu, sve tako neke gluposti. I šta ako nema – pitam ja. Onda ćemo da je smestimo tamo gde ima uslova… Osećam ja nije mi dobro, bivši dečko mi cedi kroz zube – broj do deset,broj do deset… ma šta da brojim, jebalo te brojanje, ne umem!

Vas dvoje ništa, kaže onaj pedagog, kod mene se obično biju. Ja kažem – znaš šta, mi nećemo da se bijemo al’ tebe ćemo možda zajedničkim snagama. More, ja ću da te pojedem! Sa sve belim čarapama ako odma’ ne potpišeš i pustiš nas!

Odatle odemo kod pravnika. I dobijem ja rešenje. Otkucano na pisaćoj mašini od pre Hrista. Ćirilicom.

Dobijem ja moje dete posle 12 godina. U medjuvremenu je bila ničija.

Kako smo izašli tako sam počela da plačem i tad sam drugi put poželela da emigriram.

Nikad nisam više podnela zahtev za dečiji dodatak.

I ne umem da završim ovaj post. Samo sam htela da vam kažem kako sam sad besna zbog onoga u prethodnom postu.

Kako sam najzad ukapirala da je moje dete samo glasačko telo u ovoj jebenoj, prevarantskoj, državi i kako je samo dobra za to da bude glas koji će drugu guzicu uvaliti u istu stolicu.

I kako sam očajna što sam je zeznula…

Ovu sliku i danas zovemo – tvoje cipele od sedam milja…

Moje sve…

27 Responses to “Zeznula sam je…”

  1. Mahlat, ja ću ovaj post da stavim kod mene, nadam se da se nećeš ljutiti…a i ako se ljutiš,baš me briga! ;(

  2. Jebote, ova zemlja je… nista mi adekvatno ne pada na pamet. Ovo jos nisam cula. Pa, otkud znas, mozda je nisi ti rodila ako ti nije reko Centar za socijalno?! Strasno!!! 👿

  3. Ko da živimo u “zoni sumraka”.
    Probudiš se i pitaš, da li se ovo stvarno dešava?

    I onda shvatiš da je sve što se dešava toliko neverovatno, i da ljudski um sigurno takve gluposti ne može da smisli, a pametan da shvati!
    A posle toga opet čekaš da se probudiš … jednom, bar jednom u ovoj jebenoj zemlji …👿

    Ostah bez teksta!

    Tvoje SVE je pravo bogatstvo, i tako slatko sa cipelama od sedam milja, nekad …. 😉

  4. Punky, ma ne ljutim se a i da se ljutim sta te briga😉

    Sanja… i strasno i ponizavajuce i svasta jos…

    Suske, ja sve mislim sanjam i nemam zelju da se probudim da ne bi ukapirala da je sve u stvari java.

    Vidis ti sta sve moze da se dozivi u ovoj zemlji…

  5. Ovo je prostor za diskusiju… znaci, ono sa cime se (protiv cega se) slazem (idiotska birokratija, blesavi sluzbenici i sl.) necu da diskujem.

    Medjutim, sve to….u ovoj zemlji, pa u ovoj zemlji… Pa trknite malo do Rumunije ili do Poljske… Ili mislite da su sve zemlje Britanija ili Nemacka… Ili mislite da cak i kod njih nema idiotluka?!? Bojim se da ima vecih… Ocemo li o onima u divnoj Austriji koji prave sedmoro dece sopstvenim kcerima zakljucanim u podrumu dok im komsije sa smeskom nazivaju: “Dobar dan!”? Ili cemo o rasnim nemirima u Francuskoj? Ili cemo o korupciji u Bugarskoj? Ili….?

    Kad govorim o zemlji uopste, govorim ono sto tu mogu da nadjem lepo i bolje, specificnije nego drugde. Ako nesto ne valja onda ga jasno odredim.

    Da budem jasniji, MI smo ta zemlja i ako ne valja onda i mi ne valjamo. MI NISMO ta birokratija i to mozemo da kritikujemo i da popravljamo. Ako ne… mozemo i da pobegnemo… pa se cudrjemo kad proverimo kako je tamo…

  6. Neverovatno….
    mada je ova prica vezana i za mene…i ja bila nicija….ne znam kako , bila sam beba, moji se uzeli posle mog rodjenja,(bolje da nisu, al’ ajd..) tako da sam u srednjoj skoli kad mi trebao neki formular to iz opstine saznala i umalo tu i pala….a mali grad, a poznati tata, pa ova kretenusa oDma iz opstine dojavila sledecoj radio Milevi i tako brujalo danima , a meni bogami zujalo u usima….
    Mislim dobro prodje taj pedagog, mislim bez davljenja i dvaes vaspitnih po turu…
    Birokratija…. to bre sve sa ularom na glavi i u glavi … 😯

  7. …. A mala-velika… prelepa… 😀

  8. Drnch, sve je to u redu, i ok svuda ima svega, mana i nedostataka ali da li je to opravdanje? Da li mene treba da uteši to što i neke druge zemlje imaju birokratsek zavrzlame? Covece, ja sam to prolayila u ovoj yemlji i boli me uvo za sve druge zemlje ovog sveta. NIkoga nije interesovalo nista sem toga da se ispune birokratske zavrzlame. Alo, kad je ona napunila 18 godina nisu promasili da joj posalju obavestenje da je upisana u biracki spisak. Tu sve funkcionise kao svajcarski sat, da se slucajno ne yagubi negde jedan glas. Ili kad salju pozive za regrutaciju – svi su na broju. U medjuvremenu ovoj zemlji ne trebaju nicija deca, jebe joj se kako žive ta deca…

    I sto bih ja razmišljala o Rumuniji, Bugarskoj i Jozefu Friclu?

    Ja cu, eto, da razmišljam o Australiji gde su žene a naročito majke zaštićene kao beli medvedi, da ne detaljišem kako.

    I znaš, birokratske stvari i ne bi bile tako strašno kad bi ih obavljale osobe koje interesuje ono sto rade i koje znaju ta treba, kad treba i znaju to da ti kažu. Ali ne, tamo uglavnom sede oni koji su tu došli preko moga.

    Ova je, bre, zemlja bušna kao sito, šta imam da razmišljam o rasnim nemirim au Francuskoj kad ovde rasizma ima koliko hoćeš samo što nam zamagljuju vidike sa trubljenjem o pravima i jednakosti, korupcije ima od škole do sudstva. Neću da uporedjujem Hoću da ovde bude bolje.

    Sara… tako to ide… a mala – velika… najlepša na svetu čim je moja😀

  9. Ovo je jedna dobra zemlja.
    Pored nas ovakvih bandoglavih, prepametnih, zeljnih zapovedanja, autodestruktivnih… dobro da nam je i ovakva ostala. Ono sto je dobro, uglavnom od zemlje dolazi (geografske karakreristike, plodnost da nas ishrani kad je najteze, mentalitet, tradicija, bogata istorija…)
    Sve sto ne valja, uglavnom, pravimo mi – sadasnji.

    Cera je, kako vidim, na politickim naukama. Odlicno! Imace i prostor i motiv da primeni znanje i povuce ka boljem. U suprotnom, u Australiji ce imati slicne zavrzlame.. mozda za neke druge pare.

  10. Problem na koji si naletela je stvar naseg otpora da sednemo, napravimo i ispostujemo procedure za sve i svasta oko nas. Disciplinovani narodi(sredine drzave..) se potrude da ne mudruju nego pedantno i detaljno napisu sta je ciniti.
    Kod nas urade glavno, a to su ustaljene situacije, biracki i regrutni spiskovi (svaki cas im zatrebaju).. Sve drugo, snalazi se kako ko ume. Zato se, nazalost, onda kola slome na slucaju poput tvog…
    To nije opravdanje nego samo lampica koja pokaze na cemu treba raditi…

  11. Ja sam na birou za nezaposlene, jedino i samo zbog zdrastvene knjizice, koja je morala da se menja, cini mi se da to bese prosle godine. Procedura je da se mora sa dva svedoka ici u opstinu da oni potvrde da sam nezaposlena. Ne, ne, ne vazi onaj papir izbacen iz komjutera s biroa, dva svedoka. I tako ufatim ti ja brata i snaju, odem na salter u opstinu i recem : “Evo mojih kumova da posvedoce da sam nezaposlena”. Jeboteeeeeeeeee, ali jeboteeee, a to za dete mi nadiglo pritisak.
    Jel bre, mahlat, dokle mislis da mi dizes ovako moj mali pritisak?🙂
    Mala je preslatka, kako ima ono, gledaj majku, biraj cerku, ili tako nesto. Shvatila si poJentu😉

  12. U Austriji, svaka druga zena ima dete i nije udata, to je normalno stanje…ima odlicnu zastitu, dobija od opstine novcanu pomoc….radi skraceno, organizuje se odmor za takve zene , a klincima takodje da se svi lepo odmore…
    I niko ih ne gleda kao drugorazredne zene….
    Po tom pitanju je Austrija obecana zemlja… 😀

  13. Pa vala si u pravu. Dokle vise da se poredimo sa gorima od sebe? Niko ne pominje ono sto je dobro u drugim zemljama, kao nesto sto treba prihvatiti. Ali, kad bi se to tako radilo, ostalo bi jako malo za licne dzepove, kuce, dzipove i ostalo. Ne kazem da su tamo negde svi posteni, naravno da nisu, ali obicni ljudi to ne osecaju na svojoj kozi, pa ih i nije mnogo briga (kao sto nas jeste, jer se direktno odrazava na svaki segment nasih zivota). Zato i ne znaju ko im je predsednik drzave, a jos manje nesto drugo. U nasoj zemlji uvode se samo najortodoksniji elementi necijeg uredjenja, bez ideje sta dalje s tim, bez prilagodjavanja situaciji ovde i … ma sta li se rasplinjujem, samo se nerviram bez veze.
    Izgubila sam svaku nadu da ce ista da se promeni i ne znam kako da sebi vratim nekadasnji optimizam. A nisam nikad htela nigde da idem jer volim ovaj moj mali grad i moje prijatelje i jezero i p[osao koji radim… 😦

  14. Drnch, ovo je dobra, lepa, prelepa yemlja koju ja obožavam.

    Vlast ne podnosim i sve ono što si već napsiao da ne ponavljam.

    NIkada neću otići kao što nisam mnog ranije i kao što sam se vratila odnekud ali imam pravo povremeno da poželim da odem. Rayloga mnogo, traju već dvadesetak godina.

    Zelena ja na jednom opštinskom šalteru pročitah ovako:

    IZDAJEMO POTVRDE O ŽIVOTU

    Ni danas ne znam kakve su to potvrde, gde se posle nose a dva svedoka trebaju i tu. GArant!

    Sarah mene su gledali k’o belu mecku i uglavnom me bolelo uvce. Danas je vec sve tonormalno

  15. I zaboravih, pre jedno pola sata ja u Vojvode Stepe ulioci izlazim iz banke, kolona studenata sa FNP-a prolazi pored, medju njima moja ćerka.
    Počela da plačem nasred ulice.

    Dosta je bilo. Oni danas treba da sede u nekom kafiću, da se zezaju, ili da budu na fakultetu, ne na ulici.

    Možda ja vama zvučim kao patetična nezadovoljna majka koja lamentira uzalud ali eto, plakala sam.

    Protesti, protesti, protesti…

    ma došlo mi da naričem nasred ulice…

    a napolju sitna, jesenja, kiša…

  16. Sanja, sve je tako, volim i ja sve ovde… sem onoga sto rekoh…

    a jos uvek sam optimista. Jeste glupo al’ jesam…

  17. E to je vec mnogo bolje🙂 I pusti omladinu, nek’ vezbaju, prakticna nastava jbg! !😉

  18. E ja sam dosta vežbala… mogli bi da vežbaju nešto drugo… za promenu…

  19. Jebem ti drzavu i cija je. Eto toliko mogu samo da kazem posle citanja ovog posta,a sto se tice i tog jebenog decijeg dodatka,bolje sto nisi predala zahtev jer svake godine dok prikupis dokumentaciju dajes vise od polugodisnjeg decijeg dodatka ,koji je po detetu 1.500 dinara.

    Ej, 1.500 dinara mesecno i posle da mi neko kaze da je to normalno i da ima negde gde je gore od ovoga.

  20. Citam i ne smem da komentarisem jer znam sve sta je i kako je i jos pride imam redovne kontakte sa socijalcima zbog posla kojim se bavim…
    Samo jedno: povraca mi se od nase birokratije….

  21. E uopste ti nije trebalo da me ubodes u oko! Ma sta u oko, u zenicu, jebote!
    Poceh da drhtim od podsecanja. Od besa i zloce, imam zelju mitraljez da nabavim. Ako smognem suvisle reci pisacu kako i ja mog zeznuh. Skroz, bre!

  22. Zmaju, za te pare nemas ni jednu pristojnu patiku da kupis, sta li su mislili oliko je to velika suma niko ne moze da odgonetne.

    Deda, mozemo mi da komentarisemo do u beskraj i ko da nismo
    .

    Elektra, izvini😦

    Svima

    ljubimica danas dosla promrzla i mokra sa protesta. I donela snimke i slike.
    Ne mogu da postavljam sliku jer bih morala da pisem a ne mogu vise o ovome.

    Samo da docaram – studenti ispred vlade cekaju da delegacija udje i preda zahteve. Dolazi baka, prilazi vratima i lupa stapom, kaze ljubimica da je vilkala Otvaraj!!!

    Tu sliku da vidite😀

  23. Ženo božija, ko da si mi neki rod. Tako ko i ti dođem na šalter da overim detetu knjižicu, a šalteruša mrtva hladna kaže, “kako ja mogu da znam da je to dete vaše, pa nemate isto prezime?” Tražili su mi sve moguće i nemoguće potvrde stalno i uvek kada smo imali posla sa državom. O dečijem dodatku nisam ni razmišljala, ali se u zadnje vreme nosim mišlju da odem u taj jebani centar za socijalni rad i uzmem jebanu potvrdu da je dete moje i da ja brinem o njoj. Ko zna za šta može da zatreba? Kad je već tako kako jeste u ovom sranju od države, moje rođeno dete ne pripada nikome. Užas jedan. Ma ako odem ovakva nadrndana tamo neće im pomoći ni moje brojanje do 1000. Mnoooogo sam se bre iznervirala… A o upisu tvoje ćerke i prelasku na budžet razmišljam već tri dana. Razmišljam da se pokupimo lepo ovako svi i da odemo u pičku lepu materinu iz ove Govnarije.

  24. Izvini ako sam preterala sa psovkama.

  25. Licite.😉 Da znas. :*

    Mozda nemas potvrdu o tome da je dete tvoje, ali zato si imala Zakon o zastiti foka. Ova zemlja brine o svim svojim fokama!

  26. P brine i o selpim misevima, oni su zakonom zasticeni a ja nisam znala pa jednog ubila …

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: