Archive for November, 2008

Protected: Govnjivo jutro

Posted in Uncategorized on November 30, 2008 by mahlat

This content is password protected. To view it please enter your password below:

Advertisements

Majka – neplaćena plačipizda

Posted in Uncategorized on November 28, 2008 by mahlat

Davno sam napisala jedno ljubavno pismo, ne o onoj ljubavi nego o životu:

”Ne uljuljkujem te da je sve hod po cveću. Mogu jedino da te tešim da bih na sebe preuzela sve ružno što te negde vreba.

Volela bih da sve tvoje ljubavi budu za nezaborav. Da nikad ne vučeš za sobom neke teške kofere pune ružnih uspomena. Zapamti, nikad se ne osvrći iza sebe. Tamo obično ničega nema. Uvek, uvek je sve pred tobom. Ogradi se zidom neprobojnim za sve ljudske zlobe.

Nauči da preskočiš svaku nogu koja pokušava da te saplete. A biće ih. I nikada,  nikada ne poveruj da sve one bajke koje sam ti pričala ne postoje. Stvarno postoje. Ja jesam tvoja mama, ali sam negde duboko u  sebi ostala lik iz bajki, još uvek očekujem tu noć kada će se sve preobraziti.

Ne obraćaj pažnju na one koji će ti govoriti da je svet surov, na one koji će pokušavati da te promene i one koji će ti govoriti da više nisi dete. Uvek ćeš biti moje dete. Ta jednostavna činjenica ti daje bezbroj mogućnosti i na kraju slobodu da maštaš i živiš kako ti hoćeš.

Sećam se čudesnog trenutka tvog rođenja. Okupana mojom krvlju, ti lagano izlaziš i vrištiš oglašavajući svetu da sam te rodila. Susret sa tvojim okom bio je ljubav na prvi pogled. Vidiš i to postoji. Ležiš na mojim grudima i ja teram svoje srce da uhvati ritam tvog. U istom otkucaju neraskidivo se vezuju majka i dete. Zaspiš, lice ti se izbeli. Dugo te posmatram sa blagom nevericom da si moja. A jesi, i to je najveća bajka mog života. Kažu da su bajke nastale kad se nasmejala prva beba- njen smeh se raspršio u hiljade komadića i tako su nastale bajke. Tako si ih i ti pričala meni.

Ako te ikada budu kritikovali i govorili ti da se u bajkama ne živi, da nisi pronašla svoje mesto, imaš veliko opravdanje, ti si moje dete.

Biću jako ponosna na tebe.

Do sad sam te gradila ja. Od sad počinješ da gradiš samu sebe. Na pragu si velikih odluka. kakva ćeš biti, pod kojim nebom ćeš živeti, koga ćeš obradovati svojim postojanjem. Jedno moraš da zapamtiš. šta god da izgradiš biće to jedinstven svet jer si i ti jedinstvena. zato nikad ne smeš da deliš sebe svakakvim ljudima. Ima toliko ljudi koji su se potrošili. Kad budeš pronašla onu svoju drugu polovinu, bez koje, veruj mi, niko ne ume baš srećno da živi, slobodno sva svoja blaga prospi pred njegove noge. Ta osoba je negde već rođena. Učini sve da je pronađeš. Želim ti svu sreću ovog sveta u ispunjenju tog velikog zadatka tvog života. Šta god da se desi ne posustaj jer nikada neće biti kasno.

Ja, tvoja mama, dajem ti slobodu da biraš. I obećanje da ću uvek stajati iza tebe kao podrška svemu što radiš. Nikada ti neću reći da ja ne bih tako. Ti moraš da imaš svoj put.

Gde god da ideš, molim te, ne zaboravi na bajke.”

A onda dete poraste i počne da piše. A tebi dodje da vrištiš. I setiš se onog pisma pa se pitaš kako neko ima hrabrosti da dirne u nešto što si gajio sa toliko ljubavi, da se nikad ne umoriš, da se nikad ne pitaš da li vredi, da nikad ništa ne tražiš za uzvrat…

Baby Mahlat:

”Sedim.

Stojim.

Šetam.

Spavam.

Trčim.

Stajem i opet sedim.

Zaljubljena sam u zrak sunca što mi ne dopušta da gledam svet oko sebe, a toliko želim sve da vidim… plašim se da ću se probuditi neke daleke i sjajne godine sa činjenicom da nisam sve videla.

Ali vidim, vidim daleko kroz zrak. To su oni ljudi koje volim, idu ka meni… kapija se otvara oni se smeše… tu su, ne idu nigde… čuvam ih duboko u svom deliću sveta . Spavaju,  sede, stoje… zbog njih se smejem, plačem i volim  svaki zrak koji njih okupa…

Trepnem.

Ovaj put vidim loše ljude… one koji su me izneverili, razočarali, medju njima su i oni koje ne poznajem a koji pokušavaju da udju u moj svet okupan suncem. Zatvaram kapiju. Zrak sunca pada na njih ali to nije onaj zrak  u koji sam zaljubljena.  Napadaju , skaču, udaraju u moju kapiju, ali je ona i dalje čvrsto zatvorena. Ne boli je ništa, znam da je čuvam od njih.  Shvatiće jednog dana da u mom svetu okupanom suncem i nisu dobrodošli, naći će oni svetove za sebe. Obasjavaće ih tudje sunce ako imaju dovoljno lepote u sebi da ga vide.  Kapija je i dalje čvrsto zatvorena.  Desi se da propusti nekoga ko je uspeo da vidi moj zaljubljeni zrak.

Opet trepnem.

Sedim.

Stojim.

Setam.

Sanjam.

Više ne trčim.

Ne treba mi ceo život da bih videla sve, vidim sve što sam želela da vidim. Taj ceo život čuvam da uživam u tom pogledu obasjanom zaljubljenim suncem.”

U čast toga što je ljubimica danas došla sa indeksom u kome je pečat ‘’Budžet’’

Slava, vermut, botoks, glavobolja, ma ima šta ‘oćeš! Sve lud do ludog!

Posted in Uncategorized on November 26, 2008 by mahlat

Htedoh da skupim utiske pa da vam pišem al’ njih je teško pokupiti.

Kad sam bila mala imala sam problem sa piškenjem. Mislim, kad god smo negde putovali ja nisam mogla da piškim. Onda oni stanu uz neku šumu, održe mi predavanje kako nema šanse da me neko vidi i pošalju me u tu šumu. Ja udjem, okrenem se, osmotrim situaciju, kola se vide, ja nastavim. I tako sam ulazila u šumu, ulazila sve dok se kola vide u veličini dečijeg autića, sva istraumirana da će me neko videti, par puta me tražili po šumama. Posle je bilo, kad god krenemo na neki put – Jesi piškila? – Jesam! – sledeći put možeš da piškiš kad stignemo na cilj! Kakve veze ovo ima sa slavom videćete.

Elem, ja il’ sam kreten, il’ se ne uklapam, il’ sam baksuz, il’ sitničar, nešto jeste. U petak čekrkom izvučem ljubimca iz kreveta da odemo u crkvu i zapalimo sveće, da se malo dodvorim bogu za sve ono što mi pada na pamet. Mi tamo, ja sa ladnom trajnom tj. šam rolnama oko glave po ideji ćerke ljubimice ’’kad može Seka Aleksić možeš i ti’’, kad neki čovek usisava nekim usisivačem liči na ono što skuplja prašinu po ulicama. Ja stala i fiksiram ga pogledom kita ubice, on isključi ono i pita je l’ nešto nije u redu. Ja kažem – pa nije, došla sam da pričam sa bogom a ti usisavaš, konju jedan, šta ću da čujem od onoga što mi bude pričao!!! U’vatim ljubimca za ruku i odem. Rek’o da nikad više neće da ide sa mnom u crkvu.

Tog dana sam dobila mali milion poruka sa željama da slavim jedno sto godina od čega sam se u startu istraumirala, što je mnogo, mnogo je!

Mojima javila da sutradan dodju malo ranije da se ispričamo.

Ujutru ljubimicu ispratili put Kopaonika. Krenuli u 08:00.

Moji, koji su trebali da dodju malo ranije od svih gostiju koji su pozvani u 16 sati stigli u 10. Umal’ me kap nije udarila. Šta smo imali da ispričamo ispričasmo za nekih pola sata, posle smo se gledali i nervirali jedni druge.

Ljubimica javila da ne zna gde je i da joj se piški. Odma’ me uhvatila muka.

Onda se ja setila da nismo kupili Vermut za moju sestru, poslala ljubimca da ga kupi, on otiš’o i platio ga 1 200 dinara. Naredna dva sata sam ga mrzela. I sestru.

Kuma i sestra se u neko doba javile da su u Beogradu i da nigde ne vide moju zgradu. Inače, zgradu su tražile na Konjarniku a ja živim na Banjici. Ljubimac ih telefonski navodio i prekinuo vezu kad su počele da vrište da vide zgradu. Ulaz nisu mogleda ubodu pa je morao da sidje. Njima se smeškao, mene mrko posmatrao.

Uto su stigli i ostali pa smo se malo sudarali po stanu dok se nisu smestili.

Sestra više ne pije Vermut, kaže u životnoj joj fazi kad joj treba nešto jače, Vermut je prevazišla. Narednih pola sata sam mrzela sebe što sad ne znam šta ću sa onim Vermutom.

Ono što sam spremila su pohvalili al’ su mi zamerili što nemam ključ na vratima od wc-a.

Ljubimica opet javila da još nisu stigli i da će da se upiški.

Onda su stigli kumovi koje mi je ljubimac doneo u miraz. Sa dva deteta akrepa, totalno neučovečena, neprekidno im se na smenu, piški, kaki i povraća. Kuma došla i sa glavoboljom. Tražila da ugasimo svetlo a uključimo lampe i da smanjimo muziku. Ljubimac me pogledao k’o da se ukakio i smanjio. Ja sačekala diplomatskih pet minuta pa pojačala. Narednih pola sata smo smanjivali i pojačavali a ja kad god sam prošla pored ljubimca siktala – Jebala te ova ovca, da mi je više ne zoveš!

Ljubimica javila da vozač autobusa ni sanjao nije da na Kopaoniku ima snega pa čekaju da promeni gume a da će ona definitivno da se upiški.

Razbila sam dve čaše i rešila da nešto drmnem pa nastavila sa onom Belom osom. Posle tri mi se jebalo za kuminu glavobolju a ljubimca sam proglasila za svog ličnog disk džokeja.

Ljubimica javila da su stigli i da je najzad piškila. Posle 11 sati. ’Ladno je mogla da stigne u Austriju na skijanje.

U neko doba su počeli da odlaze. Sestru i moju kumu, onu normalnu, smo navodili do Bubanj potoka, odatle znaju.

Onu sa glavoboljom sam ispratila sa smeškom u sebi joj želeći da mi nikad više ne dodje. I misleći da je krava!

Smandrljala po kući i legla. Probudila se luda i živčana u četiri ujutru. Brojala ovce bezuspešno pa ustala da sredjujem kuću.

Kad se ljubimac probudio bilo k’o da ništa nije bilo.

Ja svečano postavila sto, ceo dan smo prilazili, jeli i odlazili. I ogovarali kumu s glavoboljom. Utvrdili smo da veze nemam koliko hrane treba za petnaestak ljudi. Zato oboje danas imamo po jedno dva kila više.

Ljubimica juče stigla. Sve vreme joj se piškilo, živce mi pokidala.

Sledeće godine uopšte neću da zovem one koje kao moram da zovem.

Hrane još ima.

Od samog pogleda mi muka.

Zaboravih, tema slave bili silikoni i botoks. Kako stigosmo do toga pojma nemam, samo što se ne pobismo.

U stvari, počelo je tako što je moja sestra saopštila da je moj drug a njen kolega, plastičar ubrizgao sebi botoks u lice i da super izgleda. Ona to sa medicinske strane gledišta. Ja sa moje strane rekla da je pizda.

Onda moja kuma, takodje dr rekla da ne serem nego da zovem čoveka da mu kažem kako sam čula da super izgleda, da mu se udvaram u slučaju da rečim da mi sredjuje sise. Onda ja rekla da neću da sredjujem sise a naročito ne kod budale. Onda smo se malo raspravljali oko sisa, sile gravitacije i uloge sisa u životu prosečne srpske žene.

Ljubimac rek’o da mojim sisama ništa ne fali.

Sestra i kuma prošaputale – Jebo te, blago tebi, šta mu radiš.

Ma, ništa, kažem ja, ljubimac je po onom sistemu – sve što sam željela to sam imala, sve što sam imala to sam željela. Šta će čovek.

Eto.

Znam da nisam smela da mrzim kumu dobijenu u miraz, ni da se nerviram oko Vermuta, ni da pričam o sisama, nije lepo kad je slava al’ šta ću. Nametnulo se.

Sa’će Nova godina. Nit’ ću negde da idem nit’ ću nekog da primam.

Cveće mi kupio ljubimac što sam mu dobra domAćicA 🙂

dscf4957

Suske, evo aranžmana da ga bolje vidiš, to ja povremeno lečim živce 🙂

dscf4953

Haotičan post

Posted in Uncategorized on November 21, 2008 by mahlat

Danas slavimo. Počesmo prošle godine da slavimo slavu dede mog milog muža koji mu je ostavio stan. Eto, iz poštovanja, jer da deda nije bio pametan pa dao stan mi bismo bili na ulici jer su svi ostali ludi.

Onoj što se najavila poručeno da ne dolazi pre iduće nedelje da se ne nerviram a i da mi se ne mršti na preslano, nedopečeno, prepečeno i da ne zeva da l’ su mi viljuške čiste.

Crkla sam ovih dana, pojma nemam gde mi je dupe a gde glava al’ je u kući sve na svom mestu. Danas smo muž mi i ja sami sa ćerkom ljubimicom koja već pet dana koliko god ja rkćem po kući pravi velike pripreme zvane ’’jebote,šta da ponesem’’.

Ujutru nju ispraćamo na Kopaonik a dočekujemo užu rodbinu sa kumovima i probranim prijateljima. Nadamo se da će svi biti normalni u korist medjusobne komunikacije.

Imam mali milion spiskova i pojma nemam više po kom spisku sam kupila, po kom nisam, šta god da uradim znam da će nešto u pet do dvan’es da zafali.

Kiki riki mi izgoreo u rerni dok sam pričala telefonom. Trčala kupila drugi i arlaukala na rernu da smanji doživljaj. Slani štapiči mi se presušili i došli do faze konja da ubiješ dok sam ja opet telefonirala tj. dok mi je sestra pričala o novom udvaraču i o tome kako ne oseća ništa kad je poljubi. Rekla sam joj – ma kresni se sa čovekom pa ako ti ni onda ništa ne proradi batali ga. Iskreno se nadam da čovek možda samo nije dobar sa ljubljenjem jer u suprotnom me čeka noćna mora. Moja sestra inače mnogo voli da nateže ono što se nategnuti ne može al’ da ga nategne do pucanja ne ume.

Razbila sam tri čaše. Onda sam popila jednu ’’Belu osu’’ da ne poludim.

Jaja plaćala 14 dinara sve bogoradajući. Prisustvovala svadji prodavačice jaja i besne domaćice, prva tvrdila da je za jaja kriv Boris Tadić, druga joj odgovarala ’’Jebo te Boris Tadić’’, svadjaše, se svadjaše al’ se ne pobiše. A ja čekala da mi ulepšaju dan.

Otišla u crkvu da kupim sveću. Onaj što prodaje izvadi jednu, kaže ’’Ova je najbolja’’, ja klimnem glavom, on zapakuje i kaže: 500 dinara.’’

A? Šta, bre, 500 dinara?

Sveća, kaže on.

Ja ko tele, gledam ga i pričam da je to skupo, razmišljam da l ’ da se cenjkam, kad on kaže kako je sve poskupelo.

Ma, šta je poskupelo.

Pa, meso, jaja, gas.. – kaže on.

Pa od čega su vam te sveće, pitam ja teleće.

Od voska, kaže on, al’ su iz Dečana!

Samo sam razmišljala da l’ da ga opaučim onom korpom punom jaja, da prežalim i jaja i što sam u crkvi i da ga sravnim sa zemljom. Šta sam mu pomislila ne smem ni da kažem. I šta sam mu po spisku ne smem da kažem. Nisam rekla ni njemu, to sam onako u sebi. Ako bog provali šta sam mislila najebala sam.

Odem u obližnju prodavnicu sveća i istu kupim za 100 dinara. Ceo dan sam se kajala što odglumih tele a ne razbih glavu onoj budali što prati poskupljenja i udara po kosovskoj patetici.

Dovukli pića i pića. Ako nam se niko ne otruje od alkohola ništa nismo uradili.

Juče zvoni neko na vrata. Ja sa repom na vrh čelenke, u testu do lakata, na šporetu vri, krčka, kipi, skaču poklopci, otvorim neki prcko u odelu pruža ruku ja nemam šta da mu pružim.Jebi ga, imam samo dve obe zamazane. Pita jesam ja domaćica ovog finog i gostoprimljivog doma. Ja odma pobesnela, da mu objašnjavam da sam slobodna umetnica u životu ne vredi, kažem jesam. Je l’ može da udje???!!! Što da udješ? Da malo popričamo, kaže prcko, samo tri minuta. I njega sam trebala da raspalim oklagijom nego nisam, rekoh mu da nemem vremena, da neću ništa da kupujem, da neću nigde da se učlanjujem i da ne dajem dobrovljne priloge. I da nisam baš raspoložena. Molim vas, kaže on, od ovoga mi zavisi pos’o. O, jebem ti oca! Boli me uvo! Ne možeš, bre, da udješ! On se uvredjeno okrene i ode, ne reče ni dovidjenja. Nisam ga gadjala ni sa čim. Kreten! Ja, mislim.

Onda je neka u zgradi polomila ključ u bravi i nije mogla da izadje pa je u’vatila panika, arlaukala je, gruvala na vrata, cela zgrada se skupila da je spašava. Mislila sam preživeti neće od same sebe. Nekako je izvadiše.

Sinoć sam legla s namerom da spavam bar do 11. ’Oćeš djavola kad ludaci od sedam šalju poruke sa čestitkama. Jedva onako bunovna ukapirah šta mi čestitaju.

A spavala sam nikako jer sam prvi put u životu spavala sa viklerima da bih imala trendovsku frizuru. I uši me bole. Sad izgledam k’o rajska kokoška. Čekam da mi se ćerka ljubimica probudi da vidim šta je htela sa mojom glavom pa da posle razmišljam da l’ da je udavim.

Malopre me zvao tata da čestita i obradovao me, naučio da otvori poruku. Al’ još ne zna kako da je pošalje. Telefon ima punih deset godina i to oko poruka smo mu pokazivali jedno milion puta. Kupili mu jer voli da ide na pecanje pa se tamo zanese i zaboravi da se vrati kući. Par puta smo išli da ga tražimo uz Dunav sve do Rumunije pa smo mu kupili telefon tj. klepetušu.

Odoh suptilno da budim milog mi muža, osetljiv je na budjenje, sve ga budim izdaleka dok ne ukapira da sam to ja.

Trudiću se da budem normalna. Neko mora.

Panika s osvrtom na estradu ili da l’ da budem kulturna il’ da se opustim

Posted in Uncategorized on November 18, 2008 by mahlat

Pade mi jutros na pamet ovaj post, ne znam da l’ ga se sećate. Rek’o mi Drnch da razmišljam šta da spremim skorodolazećoj svekrvi panika a ja, jelte, moram i muziku da pripremim da vidi kako je veselo u našoj kući.

Ovo je post:

Jutros nisam uključila TV čim sam otvorila oči. Primetila sam da mi se tako, dok vrtim programe u uši i glavu uvuče najkretenskija pesma koju je neko mogao i da napiše i još uz nju da komponuje muziku, pa ili je, ako je pevljiva, pevušim ceo dan ili ceo božji dan razmišljam da l’ je normalno da neko peva to što peva.

Pre neki dan, tako, pojavi se na ekranu žena, peva: ”Ja sam žena razvedena, al’ nisam jedina, mnogo takvih žena oko mene imaaaa…” – obučena u skladu s pesmom, kaubojski šešir na glavi, kaubojske čizme na nogama, između obučena k’o kauboj, i taman se ja udubila u razmišljanje da l’ ovo osniva stranku, Bog te mazo, i šta će da zajaše do kraja ove recitacije kad ulete moja ćerka i isključi. Ostadoh uskraćena za happy and al’ to me navede na razmišljanje – gde su, bre, one lepe pesme, bez kojih ne možeš da patiš, sečeš vene, ženiš sina, napiješ se i lomiš čaše u kafani.

Nema više onih lepih, ljubavnih, pesama kao što je ”Mito bekrijo” – em ga voli, em ne može da dočeka kad će da dođe i ispuni obećanje, em će i staru majku da mu gleda što u stvarnosti ne postoji. Meni je to najljubavnija pesma, majke mi. Gde ćeš veći dokaz ljubavi nego staramajku da mu gledaš dok te ona mrzi što voliš njenog sina.

Ili ”O jesenkse duge noći…” ja odmah zamislim kako ona stoji na prozoru, napolju pomrčina, do ponoći ga čeka, sva ustreptala, kad će da joj stigne nacvrcan iz kafane a od ponoći, kad vidi da ga nema da nailazi kroz sokak, čupa kosu sa glave i proklinje sudbinu što se rodi k’o žensko a ne k’o vinska čaša.

Kad malo bolje razmislim, svaka pesma peva o tome kako se on negde našljemao, pa kad se setio da ima kuću i ženu krenuo kući a ono mu  od  kraja sela gde mu je mehana, putevi do kuće krivi i uski, pa dok stigne on se lupa u glavu i tako stigne kući neočešljan, jelte, jer ko pije taj se ne češlja. Naročito ako je u mehani na kraj sela – ko će tamo da ga gleda. Ona za to vreme stavlja ‘ladnu trajnu, štirka čaršave i rasprema mu belu postelju, i moli Boga da joj živ i zdrav stigne kući pa da joj tako našljeman ljubi belo lice i uske trepavice.  Od svega toga on zaspi na kućnom pragu zbog čega ona reši da sledeće noći iznese krevet napolje i dok ga cima do verande pevuši: ‘’da prilegne moj deran, kad se vrati nakresan’’.

Kad bi neko strancima preveo sve naše pesme mogli bi samo da zaključe kako naše žene od kako se zadevojče pa do crne zemljice pletu kike pa raspliću kose i uzalud se nadaju da će bekrija, ako ne da se opameti, da se otrezni jednog dana.

Ako on zapeva to uglavnom bude neka alarmantna mučiteljska pesma – ‘’Oj, oraje, oraje, ustaj mala zora je…’’, njega boli glava a pilići moraju da se nahrane, o ostalim sitnim i krupnim živuljkama da ne govorim. Po podne će malo da joj se izvinjava što se opet zapio sa starim društvom što ne znači da je ne voli, obećaće da neće više nikad a uveče čim čuje tambure ima da skoči na bure i da se otkotrlja do prvog kafančeta.

I eto, to je prvo dovelo do onoga da se jeleci sami otkopčavaju, i da ucveljena sa raspletenim kosama ukapira da celer može da bere i sa nekim drugim, pa kad je nana opomene da zakopča jeleče ona onako opamećena odgovori: ‘’Šta ima’ da ga zakopčavam kad momci vole otkopčano!’’

I tako ukapiraš da ti je u životu sve uzročno posledično. Od Mite preko Fate. One Fate – dušmanke, zbog koje on noćima ne spava al’ čaše vina ispija, nije lud da sedi kući i pravi promaju a kosu za rasplitanje nema.


To vam je, dragi moji, i dovelo do ove pevačke emancipacije, sad žene skidaju brushaltere (moraju, još nije izmišljen brushalter za onolike estradne sise), gaće ne nose a ako se prevare da ih obuku obavezno ih negde zaborave i traže da im se deca prave pod svetlima kazina – tamo gde noramlnoj ženi ne padne na pamet da pravi decu i još pevaju ‘’Rodiću ti sina na tebe da liči’’ – odmah ga obavesti, da ne ispadne posle da liči na komšiju, budi Bog s nama!

Nego sve vam je to kao u onoj pesmi ‘’Moj živote da l’ si živ…’’ vrhuncu estradne poezije uz koju naš narod seče vene. Odmah da vam kažem –  nije živ. Crko od muke! Koji život to može da podnese.

Ovih dana ću da vežbam razbijanje čaša i čim naučim odoh u kafanče da naručim ‘’Đelem, đelem’’. Ništa ne razumem al’ znam da je neka golema tuga u pitanju. Kad patim, da patim sa pokrićem.


Il’ da ja ovu moju pitam o’š monolog il’ recitaciju, da se ne zalećem mnogo…

Il’ samo da kinem  nazdravljezi6ce5

pa da joj dam šećer i vodu što reče Drnch.

Mislim, obećavala je da će zbog mene da se besi na sred Terazija, da skače u mutno Dunavo, računam ako će da umre da joj pripomognem inače ćemo svi da pocrkamo.

Savete za prigodnu pesmu i ponašanje upisati dole.

Il’ Mahlat il’ ‘ladna Morava

Posted in Uncategorized on November 16, 2008 by mahlat

Ili ljubav na seoski način ako se sećate te serije u kojoj je samo Milorad hteo ljubav a svi ostali traktor ’’Ferguson’’.

Svi sem Radmile tj. mene i Milorada tj. muža mi ljubimca su danas sa falinkom – otabanali trčeći za mužem mi ljubimcem (otabanasmO jureći za MiloradOm).

’Ladna Morava nije Morava nego su Dunav il’ Sava, svejedno. Rodnu mi reku Lepenicu ne pominjem pošto je njen vodostaj do kolena, ne možeš da se udaviš ni slučajno mada su jednog vatrogasci spašavali pošto je pokušavao u njoj da pliva ledjno. Doduše bio malo udaren u glavu.

Kad smo se ja i hazbend upoznali svi upali u nevidjenu paniku, otac mi rek’o onako taktički k’o da sam maloumna – Dobrooo, pazi šta radiš! O, sunce ti lebovo, šta da pazim šta radim, ako budem pazila neću da uradim ništa.

Status – ljubimac nesrećno oženjen, ja srećno razvedena od bivšeg mi ljubavnika, njegove žene i njene komplet familije uključujući najbolju drugaricu i starog svata.

Videsmo se ljubimac i ja na četr’es stepeni, obnevideli od vrućine i znoja, pozdravismo se isto k’o u gorepomenutoj seriji – ’De si cimerka – tu sam cimer.

Posle tri dana ljubimac javi da će da se razvede. Kukuuuuuuu, šta ću sad s njim razvedenim, nit’ ’oću da se udajem, nit’ znam kako se to radi, nit’ mi to bilo u petogodišnjem planu.

Al’ život je čudo što bi re’ko Nemanja Kusturica, zaljubi’ se ja i počeh da levitiram k’o one njegove trudnice i kreveti.

Razveo se ljubimac i čitavih šesn’es dana bio k’o momak a onda smo se venčali. Rešili da bude tajno. Ja pozvala drugaricu i snajku mi da nam budu svedoci, je’lte, to se tako kaže za one što posle treba da potvrde da si se venč’o ako posumnjaš. Obema rekla da ne donose nikakvo cvece – obe upandrčile bukete. I obe ’tele da se šlogiraju kad su nas videle – i ja i budući mi hazbend u crnom. Šarena samo matičarka sa onom trobojkom k’o lentom za miss. Ćerka ljubimica zauzela pozu k’o kamerman.

Kako matičarka otvori usta tako ja poče da plačem. Kako zaplaka ja, tako i drugarica i snajka obe zato što su ukapirale što plačem. Matičarka kako pročita moje godine pa hazbendove poče da plače i ona i usput da lamentira – Što se i meni ovooo nije desiloooo…

Kol’ko nam je bilo tajno venčanje tol’ko su nas odma’ odvele u kafanče sa sve muzikom.

Hit svadbe bila pesma da ja treba da se stidim – ’’Što ti ljubiš mlada momka matora devoojkaaaa’’ – nju je svih dvadeset koliko ih je bilo naručilo onol’ko puta kol’ko su puta pogledali u mene. Meni nije bilo ništa al’ muzičari hteli da polude. Niko od hazbendovih nije bio.

Nego, ovo sam htela da vam kažem:

još nisam upoznala mamu i tatu od hazbenda.

Oni misle da sam ja na hazbenda bacila čini i sad raznoraznim metodama pokušavaju da ga raščine. I čekaju da se opameti. Tako ga pitaju kad ga pozovu – Ka’ ćeš da se opametiš…

Toliko su mi afera izmislili da sam tri žene ne bi mogla da postignem. U svakoj aferi sam ojadila nekog dobrog maminog i tatinog sina, booogatog, sve neki sa benzinskim pumpama, buticima, hotelima, iscedila ih i ostavila. Ja – fatalna žena!

Pokušavam da budem pametna al’ mi teško ide.

Ljubimac je pametniji od mene al’ to je zato, kaže on, što on zna sa kakvim je budalama živeo a ja ne znam.

Ja, majke mi, pokušala da razumem al’ nisam uspela.

Pre dva dana se hazbendova mama, ona koja bi trebalo da bude moja svekrva al’ neće, najavila da će za jedno petnaes’ dva’es’ dana da dodje da upozna mene, osmo svetsko čudo.

Ja razmišljam da l’ ću za petnaestak dana naučiti da držim jezik za zubima i znam da neću. Smislila sam da odem u šetnju kad bude došla da me upozna i da joj ostvim poruku na frižideru – sad ja neću.

Ljubimac je trenutno kod njih na slavi. Otiš’o ljut na mene što sam ga naterala da ode, tri dana sam mu zvocala – kak’i su, tvoji su, druge nemaš.

Ja sedim ovde i iskreno da vam kažem osećam se posrano.

I stvarno ne želim da je upoznam.

Samo zato što sam majka i što ne možete da zamislite koliko je namučila hazbenda.

To je za mene neoprostivo.

A kad me hazbend pita – Što si, jebo te, tako ironična…

Pa naučili me, ja nisam htela, kunem se.

Ljubimac i ja smo u braku, još malo pa dve godine.

Malo mi se plače.

Jebozov

Posted in Uncategorized on November 13, 2008 by mahlat

Znate ono što sam ja dvesta godina bila devojka? E taj produžen status mi je milion ludaka raznoraznih natovario na vrat. Ima nešto čudno u tome da svi misle da ženu za koju se ne zna ko je zvanično jebe mogu da jebu svi.

Problem je što za jebanje nisu svi talentovani i što za to nije dovoljno samo imati kurac u gaćama. Treba nešto da se ima i u glavi. Gornjoj. A ja sam, jebi ga, zahtevna, šta da radim.

A što takvi koji nemaju ništa u glavi ne vole da budu odbijeni to je čudo jedno. I onda se dovijaju na raznorazne načine.

Sad da l’ možete da zamislite koliko sam puta bila u situaciji da neko preko puta mene sere, sere, sere, bre, a ja ga gledam i mislim se što me muči, što odma’ ne kaže šta ’oće, da mu odma’ kažem da neću da ne produžavamo ovu agoniju. Da se on ne nada da ću do kraja pića da pobrljavim a ja da se ne nadam da će sam da ukapira.

A je l’ možete da zamislite koliko njih je pokušalo da me napije, valjda misleći da ću pijana pristati na ono što trezna neću. Al’, jebi ga, ja kad popijem mogu da ti pevam, da igram na stolu, mogu evenutalno i da plačem al’ od seksa nema ništa. Kad treba da bude seks ja ne pijem, ne mogu da se skoncentrišem na radnju. Crkli, dabogda! Ti napijači mislim.

I tako, ja uglavnom nisam mogla da ukapiram šta, bre, ’oće od mene, toliko lepih, mladih, blesavih, kakvih god ’oćeš a neko se prikači za mene. Nisam neka riba, skroz sam prosečna, ja mene ne bi nikad jurila. A još sam i nadrndana, kad me vidiš da se uplašiš.

E a onda mi je jedan rek’o da u svom životu nije sreo ženu koja je tako seksi, jebote, kad je nadrndana kao što sam ja.

A onda mi jedna drugarica rekla – Jebote, kako si seksi tako opuštena, slatko bi te jebala! Umal’ ne padoh sa stolice.

I tako je meni nekolicina ljudi uspela da objasni da sam jebozovna. Eto!

Šta je to jebozov ja pojma nemam pošto mene još niko nije jebozovnuo. Nemam taj osećaj.

Ja, jadna, imam problem što je taj moj jebozov glup. Ne bira koga će da zove, ne dogovara se sa mnom, sve radi mimo mene. Koga je sve zovnuo ne možete da zamislite.

Skoro sam ušla u taksi natovarena k’o švercerka i taksista mi uvali vizit kartu, kaže još nije video tako zadovoljnu ženu. Blistam jebote! Pa blistam kad sam potrošila pare na mene. Obavezno da mu se javim. Ma, evo kol’ko sutra.

E sad kad sam ovako sebe lepo izreklamirala, to jest moj jebeni jebozov možete da zamislite koliko sve to mene nervira. Al’ stvarno me nervira. Iz mnogo razloga, jedan od njih je opisan ovde.

A koliko me nervira kad mi jebozov proradi na blogu da vam ne pričam.

Mislim, ako neko hoće da me jebucka daj, bre, jedan na jedan, daj pošteno, i daj mi jedan valjan razlog.

Pristaću, ’leba mi.

Eto.

samar