Majka – neplaćena plačipizda

Davno sam napisala jedno ljubavno pismo, ne o onoj ljubavi nego o životu:

”Ne uljuljkujem te da je sve hod po cveću. Mogu jedino da te tešim da bih na sebe preuzela sve ružno što te negde vreba.

Volela bih da sve tvoje ljubavi budu za nezaborav. Da nikad ne vučeš za sobom neke teške kofere pune ružnih uspomena. Zapamti, nikad se ne osvrći iza sebe. Tamo obično ničega nema. Uvek, uvek je sve pred tobom. Ogradi se zidom neprobojnim za sve ljudske zlobe.

Nauči da preskočiš svaku nogu koja pokušava da te saplete. A biće ih. I nikada,  nikada ne poveruj da sve one bajke koje sam ti pričala ne postoje. Stvarno postoje. Ja jesam tvoja mama, ali sam negde duboko u  sebi ostala lik iz bajki, još uvek očekujem tu noć kada će se sve preobraziti.

Ne obraćaj pažnju na one koji će ti govoriti da je svet surov, na one koji će pokušavati da te promene i one koji će ti govoriti da više nisi dete. Uvek ćeš biti moje dete. Ta jednostavna činjenica ti daje bezbroj mogućnosti i na kraju slobodu da maštaš i živiš kako ti hoćeš.

Sećam se čudesnog trenutka tvog rođenja. Okupana mojom krvlju, ti lagano izlaziš i vrištiš oglašavajući svetu da sam te rodila. Susret sa tvojim okom bio je ljubav na prvi pogled. Vidiš i to postoji. Ležiš na mojim grudima i ja teram svoje srce da uhvati ritam tvog. U istom otkucaju neraskidivo se vezuju majka i dete. Zaspiš, lice ti se izbeli. Dugo te posmatram sa blagom nevericom da si moja. A jesi, i to je najveća bajka mog života. Kažu da su bajke nastale kad se nasmejala prva beba- njen smeh se raspršio u hiljade komadića i tako su nastale bajke. Tako si ih i ti pričala meni.

Ako te ikada budu kritikovali i govorili ti da se u bajkama ne živi, da nisi pronašla svoje mesto, imaš veliko opravdanje, ti si moje dete.

Biću jako ponosna na tebe.

Do sad sam te gradila ja. Od sad počinješ da gradiš samu sebe. Na pragu si velikih odluka. kakva ćeš biti, pod kojim nebom ćeš živeti, koga ćeš obradovati svojim postojanjem. Jedno moraš da zapamtiš. šta god da izgradiš biće to jedinstven svet jer si i ti jedinstvena. zato nikad ne smeš da deliš sebe svakakvim ljudima. Ima toliko ljudi koji su se potrošili. Kad budeš pronašla onu svoju drugu polovinu, bez koje, veruj mi, niko ne ume baš srećno da živi, slobodno sva svoja blaga prospi pred njegove noge. Ta osoba je negde već rođena. Učini sve da je pronađeš. Želim ti svu sreću ovog sveta u ispunjenju tog velikog zadatka tvog života. Šta god da se desi ne posustaj jer nikada neće biti kasno.

Ja, tvoja mama, dajem ti slobodu da biraš. I obećanje da ću uvek stajati iza tebe kao podrška svemu što radiš. Nikada ti neću reći da ja ne bih tako. Ti moraš da imaš svoj put.

Gde god da ideš, molim te, ne zaboravi na bajke.”

A onda dete poraste i počne da piše. A tebi dodje da vrištiš. I setiš se onog pisma pa se pitaš kako neko ima hrabrosti da dirne u nešto što si gajio sa toliko ljubavi, da se nikad ne umoriš, da se nikad ne pitaš da li vredi, da nikad ništa ne tražiš za uzvrat…

Baby Mahlat:

”Sedim.

Stojim.

Šetam.

Spavam.

Trčim.

Stajem i opet sedim.

Zaljubljena sam u zrak sunca što mi ne dopušta da gledam svet oko sebe, a toliko želim sve da vidim… plašim se da ću se probuditi neke daleke i sjajne godine sa činjenicom da nisam sve videla.

Ali vidim, vidim daleko kroz zrak. To su oni ljudi koje volim, idu ka meni… kapija se otvara oni se smeše… tu su, ne idu nigde… čuvam ih duboko u svom deliću sveta . Spavaju,  sede, stoje… zbog njih se smejem, plačem i volim  svaki zrak koji njih okupa…

Trepnem.

Ovaj put vidim loše ljude… one koji su me izneverili, razočarali, medju njima su i oni koje ne poznajem a koji pokušavaju da udju u moj svet okupan suncem. Zatvaram kapiju. Zrak sunca pada na njih ali to nije onaj zrak  u koji sam zaljubljena.  Napadaju , skaču, udaraju u moju kapiju, ali je ona i dalje čvrsto zatvorena. Ne boli je ništa, znam da je čuvam od njih.  Shvatiće jednog dana da u mom svetu okupanom suncem i nisu dobrodošli, naći će oni svetove za sebe. Obasjavaće ih tudje sunce ako imaju dovoljno lepote u sebi da ga vide.  Kapija je i dalje čvrsto zatvorena.  Desi se da propusti nekoga ko je uspeo da vidi moj zaljubljeni zrak.

Opet trepnem.

Sedim.

Stojim.

Setam.

Sanjam.

Više ne trčim.

Ne treba mi ceo život da bih videla sve, vidim sve što sam želela da vidim. Taj ceo život čuvam da uživam u tom pogledu obasjanom zaljubljenim suncem.”

U čast toga što je ljubimica danas došla sa indeksom u kome je pečat ‘’Budžet’’

14 Responses to “Majka – neplaćena plačipizda”

  1. Evo me na jutarnjoj kafi.
    Srecno maloj Mahlat, i nek joj uvek bude ovako obasjano suncem, a oni drugi nek “nadju svetove za sebe” van njenih kapija.

  2. E, ja sam ti zbog svega nekako prazna. Al’ nek’ joj je sa srecom, svima njima!

  3. Meni ste jutros, vas dve ispunile srce, izmamile i suzu i osmeh…čestitam na “budžetu”, zaslužila je.🙂

  4. Srecno joj budzetovanje i nek ga bericetno iskoristi.

  5. Ma, jebes budzet, neka ga, ova ljubav je jedino sto je nepromenjivo, hvala ti sto si podelila sa nama ove reci i delic vaseg sveta.

  6. electrasdreams Says:

    Bravo i za malu i za veliku mahlat. Neka je na radost!

  7. Ovo je euforican post o tome kako je Mahlat laknulo jer ne mora da calne kintu za skolu!:mrgreen:
    I jos iskoristila da nam kaze kako je lik iz bajke!
    Sve smo provalili!:mrgreen:
    Cestitam, Baby Mahlat!🙂

  8. Zmaju, hvala al’ ona uglavnom koristi mene

    Zelena, nema na cemu, samo se prikljuci

    Elektra, hvala

    Drnch, calnula sam prosle godine, dosta od mene
    i nisi provalio😛 jesam lik iz bajke al’ uglavnom vestica

    more, ne diraj mi u ljubavno pismo pisano cerki ljubimici, odma’ koljem😉

  9. Divno o detetu. Tako bih i ja pisala o svoje dve srece, isto. I moja je ispunila sve uslove ZA budzet, ali Bolonja kenja li kenja, jos uvek ceka. Kazu deci BUDITE STRPLJIVI a mi cemo vam pokazati kako se ne ispunjavaju zadata obecanja. Jos uvek je ne upisana, ali zato polaze kolokvijume i pise seminarske. Nema je ni na jednom spisku, kao i mnogo takve dece, pa nije planirana ni za jedno predavanje. Koga ubiti zbog toga. A decu ucimo postenju, iskrenoscu, vrednoci? A cemu ih profesori?

  10. Preidivno ljubavno pismo… 😀
    konacno i taj budzet !
    cestitam
    pozz

  11. Dudo, pa i moja je polozila jedan kolokvijum dok jos nije bilaupisana, drzim vam palceve!

    Sarah, hvala.

  12. Hvala ti, moja polozila dva, predala seminarski, dobila 7, od nedelje jos dva kolokvijuma, a ne UPISANA. Koga obesiti za onu stvar zbog ovoga?A da ne kazem da nema ni zdravstveno, jer je i za to potrebna potvrda od fakulteta da je dete redovan student! Pu, mamicu im!

  13. Lepo je cuti da ima roditelja koji umeju da stanu iza svog deteta i puste ga da izgradi svoj svet. Kako vreme prolazi shvatam koliko je to tezak zadatak, kao u onoj bajci: ako uzmes,kajaces se,ako ne uzmes,kajaces se. E,pa cestitamo na budzetu!

  14. Prvo čestitke za BUDŽET i da tako ostane dok ne diplomira!

    Drugo, SJAJNO, pa opet SJAJNO!
    dvaput.
    😀

Comments are closed.

%d bloggers like this: