Archive for December, 2008

Lajava, al’ što ima dušu…

Posted in Uncategorized on December 31, 2008 by mahlat

Danas je moj mili muž išao u 11 sati po pasoš. Nije bio gotov. Ja pakovala milu mi ćerku ljubimicu, zvocala da nešto ne zaboravi i večeras mi je javila da je zaboravila gornji deo pižame. Kako je uspela da spakuje donji a gornji nije, još razmišljam.

U 13 sati sam ja otišla po pasoš. U 14 i 30 sam stigla na red, smrznuta i besna i saznala da još nije gotov al’ da će biti uskoro. Pila kafu u obližnjem kafančetu sa švercerima, autoprevoznicima i nekim babama. Ja sedim u Beogradu, babe putuju, tako to valjda ide. Putovaću kad ljubimici dosadi. Svi smo pored šoljice kafe držali papir sa brojem k’o na audiciji za zvezde Granda.

Odbila sam milion poziva moje sestre jer da sam se javila i progovorila ne bismo govorile narednih deset godina.

Pasoš je bio gotov u 15 i neki minut. Neviziran! Došlo mi da se ubijem kad sam shvatila da me čeka ispiranje mozga.

Popodne sam napravila tonu nekih salata, tortu, baklavu i dve vrste kolača, sarmu i slane štapiće al’ ne u obliku štapića nego u obliku zvezda, meseca i zvončića. Goste nemamo, doći će tek za Božić al’ ljubimac misli da Nova godina neće da dodje ako ne bude imalo da se jede i da se baci. Ispeglala tonu veša. Dva’es’osmi put usisala. Ljubimac me moralno podržavao. Kidao mi živce sa daljinskim upravljačem, bila sam u dilemi koga da izbacim kroz prozor, njega il’ daljinski. Sve sam videla po dva minuta, od vesti do imitacije nekog seksa. Tu sam mu rekla ako čujem da još neka zakuka da ću da ga ubijem. Ja, bre, ne kukam kad radim one stvari. Uživaju, kaže ljubimac. Ma kako da ne, isto k’o i ja u peglanju.

Kuća mi kičerajski blješti u trista osam miliona lampiona. Slikah al’ kabla da prebacim slike nema. Ako ga sutra izbunarim postaviću slike da vidite kakva je to kičerica al’ volim, šta ću. Cele godine vodim računa da mi se tašna slaže uz cipele, lak za nokte uz boju očiju a gaće uz dupe, mogu, vala, za Novu godinu da dam duši oduška.

Otac javio da su sarma, torta, ruska salata i još neke gluposti koje sam pravila prošle noći srećno i neoštećeno stigli do njega. Snaja javila da ide da čeka Novu godinu kod njega pa sam ja ispizdela što spremah sve to kad je mogla i ona. Zahvalila se što sam oko Svetog Nikole tati oprala sve što je zasrao od mog poslednjeg odlaska inače bi ona morala sve to.

Sad je 2 sata i 11 minuta iza ponoći i ako mi verujete nisam baš najsigurnija kako se zovem.

Bez obzira na to, želim da vam se zahvalim što ste u ovoj godini mog bračnog prilagodjavanja bili deo mog života, što ste čitali ono što pišem i što ste mi pruzili zadovoljstvo da ja čitam ono što vi pišete.

Ovde danas ima po malo od:

radosti,

tuge,

smeha,

plača,

pesme,

namrštenosti,

raspoloženja,

zlovolje,

sunca,

snega,

kiše,

očaranosti,

razočaranosti,

prijateljskih zagrljaja,

ljubavnih zagrljaja,

okrenutih ledja,

osećaja nedoživljene sreće,

pomalo ljubomore,

toplih pogleda,

zvezdanog neba,

samopouzdanja,

vere,

nade i

ljubavi…

Želim vam u idućoj godini koja će, evo, dok trepnemo, od svega po malo.

I, naravno, želim vam da sve što vam se desi i lepo i ružno, proživite sa puno snage.

To će značiti da ste živi, da dišete, da ste zaslužili po malo  od svega onoga što čini život svih nas i da ste dostojni svog života.

Lepo mislite jer ako je istina da se sve u životu vraća svaka lepa misao će vam se stostruko vratiti.

Živi i zdravi bili onima koje volite a oni vama bili još zdraviji.

toiletroll1

Danas, evo moje kičerice, malo mutno jerbo gajtana nema pa ovo uradjeno spravom koju ću najverovatnije u ponoć da zavrljačim kroz prozor kad počnu da mi stižu poruke u desetercu.

29122008255

31122008271

31122008270

291220082561

31122008268

29122008258

31122008267

30122008263

31122008265

Mahlat, draga, skokni čas!

Posted in Uncategorized on December 29, 2008 by mahlat

Probudi me poruka jutros u tri i po minuta do sedam a ja legla u 3.

Situacija – posedovanje mobilnog telefona podrazumeva da ne možeš da piškiš, kakiš, tuširaš se, ništa! Ne javiš li se kad sprava počne da zvoni odmah dobijaš poruku neverovatne sadržine – Što se ne javljaš?, a odmah potom te zovu na fiksni da te pitaju to isto. Preporuka za poboljšanje situacije – fiziološke, higijenske i ine potrebe obavljati sa mobilnim telefonom koji vam kao klepetuša visi oko vrata. Da l’ je pristojno u tim trenucima razgovarati nije mi još niko objasnio, znam samo da je stresno.

Moja situacija je sledeća – ne javljam se na brojeve kojih nema u mom imeniku. Al’ kao što rekoh kako se dočepaju mog mobilnog broja tako isto se nekim tajnim, meni nepoznatim, kanalima dočepaju i fiksnog. Kad zazvoni fiksni (odmah posle mobilnog) ja istog trenutka postajem pantomimičar tj. i rukama i nogama ljubimcu i ljubimici pokazujem: nisam-tu-ni-za-koga-kažete-li-da-jesam-skidam-glave!!! Posle par meseci sam konačno shvatila – il’ njih dvoje ne znaju tu igru il’ ja nisam nikakav pantomimičar, nešto jeste. Uglavnom znam da bi nekom drugom vrlo lako objasnila bilo šta al’ njima da nisam tu ne umem. Kako god, ko god je rešio dobiće me. Da me pita kako sam, neće. Ja uglavnom dobijam zadatke koji isključivo mogu da se reše u Beogradu i koje isključivo mogu da rešim ja.

Skakućući. Mislim, uvek mi kažu: Skokni čas!

Pre par meseci – zove drugarica da momku njene ćerke odnesem papuče na VMA!!!

Ja sva sluđena pitam: Kom bre momku i koje papuče? Dobila sam objašnjenje od Kosovskog boja. Skraćena verzija je – momak vojnik, operisano mu slepo crevo, papuče mogu da budu bilo koje, najbolje one za plažu, boja nebitna. Ni devojci a ni milim mu roditeljima se ne isplati da dolaze samo zbog papuča. Zaključim da meni treba najviše da je stalo da on ne nazebe tako postoperativno, pitam za ime, buduća mu tašta zna samo nadimak.

Papuče isporučene. Prethodno kupljene. Boje se ne sećam.

Kako izgleda isporučiti nekome na VMA papuče kome samo znaš nadimak i da ima ožiljak od operacije slepog creva ne znam da l’ možete da zamislite. Isto ko u Donjoj Babušnici gde se svi poznaju i gde postoji samo jedna raskrsnica bez semafora.

Uglavnom, skoknula sam.

Prošle zime nekako baš u ovo vreme – čekala sam ispred nemačke ambasade viziran pasoš za sina svoje sestre. Minus 200 ja bogtepitakoja u redu. Dobila sam osam flajera tipa ’’Milo reisen’’, Kiki reisen’’… – sve sigurno i udobno, autobusi polaze sredom i subotom, uglavnom iz Leskovca i svaki ima bar, WC, TV, klimu, ako nekom ustreba da znate. Pasoš sam dobila kad je već počela da mi raste brada. Bez vize al’ sa propratnim pismom da će razmotriti njegov slučaj. Dva dana sam bila podvrgnuta unakrsnom ispitivanju i utvrđivanju: da l’ ti Nemci znaju koji su debili kad jednompetnaestogodišnjem detetu nisu dali vizu, što mu nisu dali, što nisam pitala, šta su mi rekli, kako je izgledala ta…ta…ta što mi je dala neviziran pasoš i sve u tom stilu. Osećala sam se potpuno , nesposobnom, bezvrednom i krivom. I takva i jesam kad nisam uspela da se dočepam jednog viziranog pasoša za jedno obično dete a svi prevaranti, šverceri i slični jesu.

Letos – vrhunac. Uputstvo je bilo da odem na određenu raskrsnicu i sačekam zeleni auto nepoznatih registarskih oznaka. Pitah za marku, i ona nepoznata, rečeno mi je da je limuzina. Vozi je visok crnomanjast muškarac. Predaće mi kovertu po koju će moja kuma doći kad stigne.

Sad možete da zamislite mene koja stoji na raskrsnici dok pored nje prolazi milion vozila, svako treće zeleno. Limuzine nigde – meni su sve automobili. Pokušavam da prepoznam visokog, crnog i manjastog – ništa. U automobilima svi iste visine, ja poćorava, dok prepoznam boju kose automobil već prohujao vijoreći mi ruse kose. Stajala sam tako jedno četre’spet minuta k’o ona na auto putu što stopira a niko neće da je poveze. Na kraju prepoznade taj visok crnomanjast mene i predade mi tu kovertu uz ono ’’Ovo ću reći samo jednom i nikad više!’’

Kad sam otplakala svoju redovnu turu nemoći i sveprisutnih ludaka u svom životu rešila sam da:

–       se upišem na kurs pantomime;

–       mobilni bacim kroz prozor ako da Bog da ne preživi;

–       tajno čupam kablove fiksnog telefona;

I rešila sam da ako se slučajno javim a sa druge strane bude opet neko sa nekim suludim Skokni-čas zahtevom, kažem, mrtva ’ladna – Nije tu!

Ako me pitaju jesam li luda opet ću mrtva ’ladna da kažem – Jesam!

Krajnje je vreme.

Možda ste čitali ovaj moj post. Ne bi mi pao na pamet da me jutros ne probudi ta poruka.

Sestra se smrzla isped nemačke ambasade i više joj se ne isplati da se smrzava. Evo, čekam je da dodje da mi preda broj da se ja smrzavam. I cupkam u mestu. A Nova godina samo što nije.

Tako mi i treba kad lepo nisam pobacala telefone.

Stvarno da pobesniš…

Jebemtitelefondatijebemtelefonikogaizmisli! Naročito mobilni!

christmas_animated_gif_053

Kolektivno ludilo

Posted in Uncategorized on December 28, 2008 by mahlat

I ja samo što se ne zarazih.

Odavno znam da će Nova godina da dodje čekala je ja il’ ne čekala ili kako god je čekala. I unazad godinama je dočekujem opušteno, ko rod rodjeni, u spavaćici. Neko za najlepše trenutke mora da šljašti ja videla da mi u spavaćici ništa ne fali. Raspekmezim se u novogodišnjoj noći i ništa mi ne treba sem jelke i čaše.

Ne mogu sebe da zamislim u nekom restoranu gde svi žderu i piju, igra i ko zna i ko ne zna pa mi onda čestita i Kurta i Murta, ko god prodje pored stola, oči mu dotle nisam videla niti ću od te noći videti. Stvarno me užasava ta histerija.

Elem, jelka…

Godinama kitim prirodnu, ogromnu, do plafona visoku, obično je deljemo u hodniku zgrade jer ja uvek preteram. Isto tako godinama već slušam kako sam zbog toga odvratni, nemilosrdni, ubica jelki k’o da ih ja sečem. Drvoseče, što profesionalne što priučene, orgijaju po šumama posle ja kriva što sam kupila.

Juče ’’apeluju’’, jebote, da kupujemo jelke sa busenom u Gradskom zelenilu. Prvo sam se nervirala što meni treba jelka od 2 metra a one sa busenom su metar, ostalo bi mi nakita da okitim celog ljubimca i pride. I tako, da okitim tu jelku pa da je posadim. Kažu. A ako nemam gde da je posadim da je vratim njima! I tu poludim, da platim pa da vratim! Pare ne vraćaju. Smislim ja da im tražim jelku na revers kad već treba da vraćam al’ ne daju. Oni su,kanda, pametniji od mene k’o i svi lopovi u ovoj zemlji.

Juče, pušeći se od inata, krenem da kupim veštačku. Subota popodne, Beograd zakrčen! U onu radnju Women secret ne može da se udje, da sam htela da kupim gaće ostala bi gologuza. Kreteni kupuju gaće kao sumanuti, svi planiraju, izgleda, neko novogodišnje svlačenje pa da se ne obrukaju. Deset minuta sam stajala i gledala, biće da niko gaće ne nosi sem u nekim svečanim prilikama.

Milion njih je prošlo sa prasetom preko ramena uvijenim u najlon, mislim stvarno da se preneraziš. Dakle, em će tu noć da nose gaće em će tu noć i da jedu što, izgleda, preko godine ne rade.

Ja k’o po običaju počela da šapućem, ljubimac k’o po običaju počeo da se nervira i da mi drži predavanje da će neko da me bije pa predloži da svratimo do njegovog brata dok prodju svi ludaci sa gaćama i prasićima da bi mog’o čitavu da me vrati kući.

Odsedim mi tamo i bata kaže kako u Tempu ima jelki, da Tempo radi 24 sata, ja se obradovala, računam u po’ noći nema nikoga idemo u Tempo.

Ljudi moji, tamo, sinoć pola sata pred ponoć ne možeš da se parkiraš. Nekako se uglavismo posle pola sata smrzavanja u kolima. Unutra ludilo!

Gužva k’o u podne, svi se sudaraju kao u luna parku sa onim automobilima, ne zna se ni ko ide levo, ni ko desno, ni gde si, ni ko šta ‘oće, graja, sve u svemu k’o da si u ludačkoj kutiji.

Ja, jadna, počela kao da gledam šta je tu jeftinije, nikad bila u tom čuvenom Tempu, niti inače znam koliko šta košta, ljubimac počeo da gleda u mene sa kim ću da počnem da se obračunavam pogledima pa verbalno i da l’ da uleće il’ da ne uleće.

Ako mi verujete zaboravih da sam došla po jelku. Dva puta sam izlazila napolje da pušim, taman zapalim pa vidim nailazi stampedo, ja jadna, bacim cigaru i uletim unutra, mislim se, bog te mazo, izgubiču ljubimca ima celu noć da se tražimo medju onim rafovima i ja ću koje sam sreće, na kraju, garant, da završim ispod one viljuškare što pišti.

Nekako dodjosmo do jelki i ja htedoh da ubijem ljubimčevog brata. Jelke visine 30 santimetara! I oca sam mu i majku onu i Tempo, i celu familiju, ovol’ke duševne bolove pretrpeh zbog 30 santimetara. Da je djoka pa da se obradujem. Samo što nisam počela da cvilim.

Onaj narod kupuje, kupuje, kupuje, ma ne možete da zamislite, valjda kupuju za celu iduću godinu. Svi idu, uzimaju po nešto viču – Ovo je džabeeee! – ja se prišunjam, pogledam, ništa, bre, nije džabe, sve košta.

Ako sinoć tamo nije prodata bar tona majoneza i tri tone keksa i margarina ja ću odma’ da se ubijem.

Kući smo stigli u dva. Ko manijaci. Prvo smo jedva našli kola. Pa sam ja u tim kolima kad smo se nekako smestili zvocala da je ljubimac tri puta hteo da me izbaci napolje.

Sad ovo pišem, pijem kafu i psihički se pripremam da izadjem napolje i kupim jelku. Pravu al’ zaklanu, jebo pas mater svakome ko sere o jelkama. Kad su je već ubili ja ću da je okitim!

I ako budemi mala sreće da uspem da udjem negde i kupim hleb.

Ako ne uspem bićemo na dijeti.

A vama ću tek da čestitam.

Oporaviću se do Nove godine, nadam se!

Posted in Uncategorized on December 23, 2008 by mahlat

Kad sam ja bila mala, Deda Mraz je bio mnogo drugačiji nego danas. Imao je bradu od vate, dolazio je dok spavam i uvek mi ispod jelke ostavljao baš ono što sam želela. Vremenom je počeo da me nervira, jer sam ga čekala, čekala, klimala pospano glavom, a on je uvek kasnio i dolazio baš onda kad ja zaspim. Ujutru bih neutešno plakala što me nisu budili da ga vidim, a toliko sam ih molila. Ukapirala sam onda, kad su drugi mislili da sam prerasla Deda Mraza. Saopšteno mi je na najgori mogući način, tek tako, da on uopšte ne postoji, ali tako je, valjda, sa svakom prevarom. Ne može da vam bude lepo kad saznate.

U međuvremenu, saznala sam mnogo toga, a Deda Mraz se puno promenio.

Rođen je u Laponiji, a živi u Finskoj. Nije oženjen. Ona baba sa kojom ga povremeno uslikaju je samo u svrhu očuvanja tradicionalnih porodičnih vrednosti a i da ne bi počeo da ga bije glas da je matori usamljenik. Obožava da pije Coca-Colu, pa zato stalno uzvikuje ”O-ho-ho-ho-ho!” Sva sam pod stresom, čekam kad će da podrigne pa da mi se definitivno smuči. Navija za Crvenu Zvezdu, a kladi se isključivo telefonom marke ”Nokia” što mu ne ide baš najbolje, jer još cima one jadne irvase, nikako da pređe na neko savremenije prevozno sredstvo. Zbog toga što zlostavlja irvase u najskorije vreme će mu neko udružđenje za zaštitu ugroženih životinjskih vrsta poslati tužbu. Postoje indicije da će biti optužen i za izrabljivanje patuljaka, neuplaćivanje penzionog i socijalnog kao i za neisplaćen višegodišnji topli obrok. Što se brade tiče, toliko mu je lepa i svilena da prosto poželim da i meni izraste jedna takva.

Živi od novca dobijenog za snimanje reklame za coca-colu. Povremeno se pojavi u nekom porno filmu mada postoje sumnje da je to njegov dvojnik i da pravi Deda Mraz sa tim nema ništa.

Dok nije počeo da radi za Coca – colu u jednoj ruci je nosio korpu sa jabukama i orasima koje je delio dobroj deci a u drugoj prut za nevaljalu decu. Sa razvojem svesti o dečijim pravima morao je da se odrekne pruta kao vaspitno popravne sprave

U Srbiju je stigao posle Drugog svetskog rata i ušao u otvorenu borbu sa Svetim Nikolom u kojoj je pobedio jer je Srbima rečeno da je religija opijum za narod pa su jedno vreme prestali da primaju Svetog Nikolu.

Ima neverovatnu moć da se umnožava, pa tako pred Božić svaki zgubidan u Americi postaje Deda Mraz. Ovde, kod nas, pojavljuje se u obliku devojaka u mini suknjama koje zovu Deda Mrazice. I eto, mi smo zemlja u kojoj je vrlo lako da od devojke postanete deda. U ostalim zemljama možete samo da postanete baba, ali nismo mi toliko napredovali. Zauzeo je mesto Baba Roge, mnogo ga koriste kao pretnju i žešći je baksuz, hoću reći, stalno nešto morate da mu se uvlačite da bi ste nešto dobili. Meni nisu hteli godinama da ga pokažu, a sad guraju malu decu, koja ga se plaše, da se slikaju sa njim, tako da svi imaju bar po jednu sliku svog zacenjenog deteta sa Deda Mrazom. A kakav će poklon dete dobiti, ne zavisi uopšte od toga da li je bilo dobro, ni od dobre volje Deda Mraza, već od uspešnosti firme u kojoj roditelji rade.

Kod mene se godinama pojavljivao prerušen u brkatu komšinicu koja je uvek znala šta mi treba sledeće godine, nova ljubav, više para, manje glavobolje, sve ono što ja nisam poželela.

Ove godine stig’o ranije, tj. danas popodne, beemveom.zimnicaDon’o svašta. Da vam nabrajam, sramota me. Bilo od pršute preko sira i kajmaka, rakije, do ‘’Milka ‘’ čokolade. Uš’o sav baldisan kol’ko se natovario. Alkohol ne pije. Ja odma’ drmnula malo od one rakije.

Ja alkohol realtivno dobro podnosim sem domaće rakije. Od jedne postajem razroka pa sam ga tako sve vreme posmatrala iz dva ugla i čekala k’o lovac na čeki da kaže nešto pogrešno pa da ospem paljbu.

On se pravio lud, ja se pravila luda, obraćali smo se jedno drugom sa Vi. Tol’ko sam bila živčana da sam sad ko izduvan balon. I kad mi se slegne ovo odmeravanje s Deda Mrazom možda napišem nešto pametno.

Trenutno ližem rakiju i pokušavam da opustim sve mišiće koji su bili u pripravnom stanju.

Ljubimac već zaspao, iscrpljen.

A ja sam vas malo lagala.

Ona što nije pristajala da mi bude svekrva bila i otišla.

Saplela se dabogda! 433

Crče mi baterija!

Posted in Uncategorized on December 21, 2008 by mahlat

Sunce se hladi, nafte sve manje, Rusi nas zezaju oko gasa, preti ozbiljna kriza. O struji da ne govorim, otkad znam za sebe nemamo je dovoljno, čim zagudi kreću apeli da ne trošimo ono bez čega ne možemo, dok ceo svet blješti nama bi najbolje bilo da se vratimo na petrolejku.

Energenata što prirodnih, što veštačkih, sve manje, kako vidim sve će početi da trokira. I bilo bi stvarno strašno da nema na svetu divnih, pametnih, zaludnih naučnika, koji se bave alternativnim izvorima energije.

Sad, ja stvarno očekujem velika otkrića, na primer- kako naterati veš mašinu da radi na običnu cepanicu, tako nešto, kad ono ja prosta, neuka, nikad mi ništa veliko neće pasti na pamet.

Tamo na Tehnološkom institutu u Džordžiji radi, proučava i pronalazi raznorazne stvari profesor Zong Lin Vang. Prosti mu pronalasci k’o što mu je i ime prosto.

Elem, čovek najavio ’’proizvodnju nove tkanine napravljene od nano žica koje generišu električnu energiju putem trenja’’. Ja odma’ pomislila da je to trenje prosto k’o ono kad se nadjem u nekoj vukojebini bez upaljača pa čukam dva oblutka dok ne poludim i ne napravim vatru nego sednem da plačem. Al’ nije.

Ovaj njegov materijal će moći da ’’generiše 80 milivata struje po metru kvadratnom’’ što je dovoljno, kaže on, da se napuni baterija za mobilni telefon.

E sad, pošto tkanina mora da se tare, jelte, mora i da ima o šta da se tare. Meni bi odma’ palo na pamet da se od te tkanine prave rukavice, staviš na ruke i tareš jednu o drugu sve dok ne napuniš mobilni al’ rekoh, ja sam prosta, bez ideja.

Kaže ovaj sa prostim imenom da bi najbolje bilo da se od te tkanine prave grudnjaci jer je trenje tu, medju grudima, najveće!

Znači, čim počne prozvodnja ovih grudnjaka ja ću početi da radim kao mini proizvodjač energije za mobilne telefone što logično znači da će to svi znati. To još logičnije znači da će svako kome je crkla baterija moći da me zaustavi na ulici i najljubaznije upita:

Izvini, je l’ mogu samo čas da napunim bateriju?

Još logičnije od svega je da ću ja da raskopčam jeleče i da kažem:

Samo izvolte – i da ću tako da stojim k’o vetrenjača sa sisama, nasred ulice.

Ono što posle svega sledi ne je da će svako ko prodje pored mene da se krsti i levom i desnom što me baš briga.

Mislim, stvarno me baš briga ako budem mogla da unovičim svoju prizvodnju.

Sad odoh da smišljam oglas, nešto kao

medjusisni punjač mobilnih telefona svuda i na svakom mestu, brzo i jeftino!

Mahlat, rodila te majka!

Posted in Uncategorized on December 13, 2008 by mahlat

Iliti kak’e veze imaju matematika, sise i internet.

Uh! Reših da iskoristim vreme dok se moj hazbend ljubimac ne probudi. Spava mrtvosan da mrtvosaniji ne može da bude. Celo veče je, jadan, oduzimao, sabirao, delio, dizao na kub, vadio korenje, do kog je rezultata doš’o pojma nemam zaspao je pre nego što je uzviknuo ’’Eureka’’. Da l’ će to da uzvikne kad se probudi nisam sigurna pošto spava namršten.

A ja rešila da vam objasnim jednu vrlo bitnu stvar. Matematika vam je jedna nauka kod koje ima tri dana da dokazujete da je 2+2=4 i da opet ne dokažete. Al’ zato vrlo lako možete da dokažete da je 2+2=5, to jest kako god računali, preračunavali se, do kog god rezultata da dodjete zaključite, da imate ostatak sa kojim pojma nemate šta ćete. Matematika je takodje nauka iz koje proističu mnoge druge nauke koje ne mogu da opstanu bez računanja. A nauke su vam ono kad množite, delite sve sa beskonačno i na kraju dodjete do rezultata koji ničemu ne služe. I onda dobijete problem. Dignut na kvadrat il na kub. Onda batalite matematiku i dodjete do zaključka da beskonačno ipak postoji. To ja mislila jer ja nemam pojma.

Proučavanjem drage nam estrade i dipl. pevaljki, kao i uticaj veličine sisa na prodaju projekata tj. CD saznam, jadna, da postoji nauka koja se zove sternomantija. A do juče sam mislila da matematika i sise nemaju ama baš nikakve veze. Sternomantija je veština proricanja nastala u Španiji u XVIII veku a u Srbiju je stigla krajem prošlog veka. Donele je vidovite dipl. proročice. To su one što imaju laptopove i što im se javlja da l’ vas muž ili žena varaju i što nisu diplomirale na raznozraznim fakultetima nego na ljudskoj gluposti.

Sternomanti služe da vam objasne da se uopšte niste rodile sa sisama kakve vam pripadaju i da vam preporuče oblik i veličinu koji vam odgovaraju. Ako to ne uradite propašćete u životu. Kad krenete kod sternomanta da ponesete natalnu kartu i dlanove jerbo oni mogu da zaključe kakve sise treba da nosite samo na osnovu natalne karte i rasporeda linija na dlanu. Nije bitno da l’ je levi ili desni. Ovo sve ako hoćete ’’dug, zdrav, srećan i uspešan život’’ što možete samo sa novim sisama a samo ako vam sternomanti izračunaju na osnovu ovoga.  Ako nećete onda ništa. E, tu leži ona veza matematike sa sisama a ja sam još jednom zaključila da nemam pojma pošto sam mislila da veličina sisa nema veze sa srećom a naročito sa dužinom života.

Ako niste znali, najpopularnije su jabučaste, zatupaste i trogulaste grudi. Ove trouglaste naročito. I najskuplje su. Eto vam opet veze sa matematikom, koja je dobra s’ algebrom nacrta dva jednakokraka trogula, turi ih umesto sisa i eto joj dugog i srećnog života. E, ako ste mislile da je ovo negde na zapadu, jok, bre, ovde, rekoh vam. Ja se jadna stalno čudim što su one pevaljke srećne koliko god glupu pesmu da pevaju kad evo zašto.

Problem nastaje kad odete kod estetskog hirurga i zatražite trouglaste grudi. On odma počne u sebi da se preslišava: ’’Kvadrat nad hipotenuzom, to zna svako dete, ravan je dvadratu nad obe katete’’, belo vas pogleda i kaže: ’’Ne može, bre, to je možda mog’o Pitagora ja ne umem’’.

Ako imate dečka ili muža koji baš ’oće da vas šeta sa sisama ala Pitagora on odma’ nek mu uperi pištolj u čelo, navikli su estetski hirurzi na to. Ako nemate eeee… i za to ima rešenje. Al’ samo ako umete da vajate.

Preko interneta možete da naručite ugradnju silikona koje ste modelovale svojom rukom. Onda pošaljete te vajane sise opet internetom. Pa vam oni internetom zakažu prvi slobodan termin sa sve cenom. Pa vi otputujete (ne intenetom nego avionom) u Pariz, Nant, Bordo ili Ramoranten i dobijete sise iz snova. Pa se vratite – opet avionom. A sise možete da turite na internet, ne znam šta biste drugo mogle s njima da radite.

Ako imate muža bolje da se ne vraćate kući jer su oni što dobro stoje s matematikom a nemaju sise tj,  muškarci izračunali da za te pare koliko koštaju sise, vaših ruku delo, može da se opremi eksterijer i enterijer trospratne kuće. U stilu nekog Luja.

Sad možete da birate, oćete muža, trospratnu kuću il’ sise. Kažu da muževi i trospratne kuće u Srbiji uopšte nisu u modi.

P.S. Hazbend ljubimac nije računao zapreminu prosečnih toruglastih sisa nego kako će zemlja da izadje iz sranja. Ovo ću tek da mu pričam. Da ga iznenadim. Posle ćemo da vidimo da l’ smo srećni ili treba da menjamo nas, kuću ili sise. Pa ću vam javim.

Summa sumarum

Posted in Uncategorized on December 12, 2008 by mahlat

Bilo je ovako:

U januaru je ludijala predizborna kampanja kroz sve moguće medije, kandidovao se ko je stig’o. Mene bilo sramota što imam uši. Svi koji su se kandidovali su kukumavčili da izadjemo na glasanje da ne bi opet vlast morala da se menja bagerima.

Biralo se izmedju istoka i zapada. Razlozi svakog birača su bili neverovatni. Jedan je glasao za radikale jer ’’Putin zaštićava Srbe’’! Mene i dalje bilo sramota što imam uši.

U februaru smo dobili predsednika. Jedan predsednički kandidat se okrenuo ženama i rek’o da radjamo decu da bi imali kome da ostavimo borbu za slobodu. Mile sam mu se majke najebala. Ako nemam šta detetu da ostavim e neću ni borbu. Nikakvu!

Drugi se okrenuo mladima, bakama i dekama. Računao da ovi mladi još nemaju pojma a da su bake i deke totalno izlapeli.

Uši su mi bile u ozbiljnoj opasnosti da ih odsečem.

Tog istog meseca Kosovo je proglasilo nezavisnost, ničim izazvano i totalno nepravedno. Vlast se umal’ nije šlogirala. ’Teli da me ubede da ću da umrem i da sam niko i ništa ako ne izadjem na ulicu da vičem ’’Kosovo je srce Srbije’’. Nit umreh nit izadjoh na ulicu. Nit’ iskreno da vam kažem, ja uopšte znam gde je Kosovo. Sem na geografskoj karti. Mediji ovu nezavisnost nazvali ’’pirova pobeda’’.

Ja se malo zbunila, pokušala u sebi da pronadjem sve te kosovske emocije što me obuzmu na Vidovdan i ne nadjoh ništa. Biće da sam drvo. Cepanica!

Hleb ”naš nasušni” postao je političko sredstvo. Ono najniže. U Somboru. Zašto je to tako većina Somboraca nije znala. Jedan se odvažio da razjasni da je to tako jer treba da se pokaže Albancima da ne mogu da rade šta hoće pa ni da mese hleb. Kolektivna paranoja je kulminirala strahom da Albanci mogu nešto da im stave u hleb. Šta znaš!

U martu je promocije hipermarketa, šoping molova i monopolista itišla tako daleko da je na jednoj TV prikazana emisija o tome zašto je bolje povrće kupovati u hipermarketima nego na pijacama. Na pijaci možete da pokisnete ali to i nije tako strašno koliko je strašno što pijačni prodavci nemaju sertifikate o poreklu robe! Kad sledeći put odete na pijacu obavezno pitajte za sertifikat. Svaki bokor zelene salate mora to da ima, poreklo semena, vreme sejanja, vreme berbe, rok trajanja, na kom je Suncu sunčana dok je rasla, prirodnom ili veštačkom, i kojom je vodom polivana. Povučena ovim u jednom hipermarketu sam pogledala sertifikat za pasulj: berba 2007., poreklo Azerbejdžan, sorta tetovac. Put tog pasulja iz Azerbejdžana, carina, papirologija i sanitarni pregled su jeftiniji nego da je pasulj otkupljen od nekog domaćeg proizvodjača. To što se azerbejdžanski pasulj zove ’’tetovac’’ je normalno pošto ovi od Leskovac nisu patentirali i zaštitili svoju sortu.

U aprilu samo što se nisam ujedala kad sam saznala da je samo 7% stanovništva visokoobrazovano. Ako od tog postotka oduzmemo sve one koji su kupili diplome biće da nema ni toliko obrazovanih, to nema veze sa diplomama.

Ovo što smo prosečno neobrazovani nas ne sprečava da budemo doktori specijaliste i da postaviljamo dijagnoze. Ovde vam je svako stručan da za nekog drugog kaže da je lud ili bolestan. Svaki nebeski Srbin ima svoju listu ludih i bolesnih napravljenu stručnim posmatranjem okoline. Dijagnozu znaju da postave ali lek za sve te bolesti nemaju, ne znaju koji je. To je jedna od stvari koje me fasciniraju. Ima mnogo onih koji znaju od čega boluju drugi ali nikako ne znaju od čega su sami bolesni. Ma, ne priznaju da su bolesni uopšte.

Sve u svemu, ovde ste bolesni ako ste demokrata, radikal, ako imate mišljenje, ako se ne libite da ga kažete, ako vam je Kosovo srce, ako nije srce, ako mitingujete, ako ne mitingujete, ako se protivite, podugačka lista utvrđenih bolesti koje u dijagnostici još nemaju šifru. Ali, ko te pita, ako Srbin kaže da si bolestan – bolestan si, nema tu šta da se polemiše.

E, dragi moji, 70% tih naših doktora specijalista se izjasnilo da je homoseksualnost bolest! U koju vrstu bolesti su svrstali homoseksualnost nisu se izjasnili, organsku, mentalnu, urođenu, stečenu, izlečivu, neizlečivu, to ne znaju, znaju samo da je bolest. I, naravno, mrze homoseksualce. Remete im život. Da li isto tako mrze sve bolesne ljude nije mi poznato. Hoću reći, ako već misle da je homoseksualnost bolest stvarno je nepristojno gajiti prema njima taj osećaj mržnje.

Maj – Eurosong! Preživesmo a preživeše boga mi i homoseksualci, živa nisam bila za njih. A kad sam već kod njih da pohvalim i ’’Kurir’’. Ni on se nije obrukao. Ostao je dosledan govoru mržnje, širenju mržnje i pokušaju da napravi skandal tamo gde ga nema. Da imaju penzioneri šta da čitaju. Sprovodeći istragu, svakog jutra kad kupujem novine, zaključila sam da taj ’’časopis’’ kupuju isključivo penzioneri. Valjda ih privuku oni naslovi – Pederluk, Peder-bal, Orgije i slično, pošto u njihovo zlatno vreme toga nije bilo. U pomenutoj novini ste mogli da pročitate da ’’horde pedera haraju Beogradom!’’. Ja se trudila da vidim te horde al’ nisam uspela. Očekivala sam baš horde naoružane toljagama, lancima, kamama i ostalim spravama za mučenje poštenog sveta al’ ništa. Ništa poharano nije. Ovde se hara samo kad treba da pokažemo kako smo demokratska zemlja i gde nam je srce.

Jun je potvrdio da smo nepopravljiv narod, održana je promocija knjige profesorke Mirjane Marković.

Ako ste zaboravili ko je to – to je udovica pokojnog predsednika Slobodana Miloševića koji u trenutku upokojenja nije bio predsednik al’ to nema veze svima onima koji čekaju da vaskrsne, žena sa cvetom u kosi, ona žena koja onoj svojoj ljubavi bez koje nije mogla da živi nije došla na sahranu, majka najbogatijeg berača višnji i nosača gajbi na planeti, ruska azilantkinja, ona što je gledala levo a išla desno, žena kojoj su se od svih zločina koje je učinila pripisali samo dva – dodeljivanje jednog stana i šverc cigaretama. Za obe stvari je nevina pa neće doći na sudjenje da ne gubi vreme. I na kraju, to je ona žena za koju onaj koji Evropu hrani govnima traži rehabilitaciju ubedjujući celu zemlju da prema ovoj ženi vrši humanitarni zločin i da će ona, tamo u Rusiji, da crekne za milom joj domovinom.

S obzirom da smo popušili odavno sve cigarete koje je švercovala ja bih joj oprostila i pustila je da se vrati. Lakše bi mi bilo, majke mi. Mnogo lakše nego što gledam reportaže sa promocije njene najnovije knjige koju ’’jadnica još nije videla’’ a u kojoj je sigurno ponovo pisala o ljubavi prema svojoj porodici, njenoj prelepoj deci, pčelicama i leptirićima i ispijanju kafe na Stradunu.

Nastaviće se.

Moram da prekinem, pripade m i muka.