Archive for January, 2009

Što bi rek’o Vuk – Isto to samo malo drugačije

Posted in Uncategorized on January 31, 2009 by mahlat

Lica:
prevarena majka
otac kome se sve smučilo
desetogodišnji sin koji se ’’živ pojede’’ i kome čim zine obruse: Ti ćuti, još si mali!
sedamnaestogodišnja ćerka koja je skoro prvi put spavala sa momkom i koja samo razmišlja da l’ je trudna il’ nije trudna, za sve ostalo je boli uvo

Scena: dnevni boravak jedne prosečne kuće.

Ulazi suprug i otac, majka nervozno puši i obraća se ćerki:

–    Pitaj oca gde je do sad bio!

Ćerka zakoluta očima s leva na desno pa s desna na levo i kaže:

–    Baš me briga gde je bio. Pitaj ga sama!
–    Pitaj ga s kim se vucarao do sad.
–    Šta je, bre, tebi. Treba li ja da se bavim tvojim ljubavnim problemima ili ti mojim???
–    Bezobraznice jedna, isti si otac!

Ubacuje se sin:

-Tata, kad ćeš da mi kupiš onu loptu?

Tata još nije zinuo, majka odgovara:

–    Nema sine tata para, sve na kurvu potroši!
–    Šta je to kurva?
–    I ti si mi dobar! Sram te bilo!

Zvoni telefon, ćerka se javlja, priča sa drugaricom i pošto već pola sata mrzi majku govori:

–    Jeeeb’o tee, ovde kod mene ludnica, moja keva poludela, misli da ćale kreše neku ribu…

Majka prileće, toima joj slušalicu i dok je spušta vrišti:

–    Šta ti je glupačo jedna?! Je l’ ceo svet treba da zna?!!!

Otac je ovde služio kao scenski dekor. Sve vreme liči na retardiranog majmuna. Ono što se ne vidi je svekrva koja stoji ispred vrata, crče gladna al’ ne sme da udje.

Otac, ćerka i sin izlaze a majka se oseća kao da je svi varaju.
Ćerka se vraća:

–    Nije mi jasno zašto se ne razvedeš! Ne mogu više da trpim ovu ludnicu.

Majka kroz suze:

–    Zbog vas, budalo zbog vas…

Posle pet, deset, petnaest, dvadeset godina…

Isti dnevni boravak, ista nadrndana žena, isti muž koji sa njom ne može da izadje na kraj. Sve je isto kao bilo kog dana:

–    Ajde da ručaš.
–    Nisam gladan.
–    O! Već ste negde ručali gospodine!?!

–    Opet si skuvala boraniju! Znaš da to ne volim.
–    Idi gde ima bolje.

–    Večeras idemo kod Petrovića.
–    Meni se ne ide.
–    Je l’ to gospodin planirao nešto bolje?!
–    Hoćeš li ti, luda ženo, da prestaneš?
–    Ja da prestanem! Stvarno ne znam ko treba da prestane?! Jedva čekam da umrem, slatko od tebe da se odmorim!
–    Umri odma’ ako  ’oćeš!
–    To bi ti hteo! Ja da umrem a ti da možeš da radiš šta hoćeš, djubre jedno!

(nekoliko puta sam čula ovakvu priču sa malim varijacijama uglavnom iz usta već odrasle dece koja, bez obzira koliko su odrasla, ne mogu da shvate kakva im je usluga učinjena time što su svesno od strane majke uvlačeni u ovakve svadje i koja su trebala da glume sudiju svom ocu, još manje mogu da shvate zašto su korišćena kao sredstvo protiv razvoda – gade mi se žene koje imaju hiljadu razloga za razvod i koje se kriju iza dece, obično kasnije to koriste i traže veliko žrtvovanje svoje dece jer ’’ja sam ceo život zbog vas trpela vašeg oca’’)

Advertisements

Život piše romane (dramska radnja u tri čina u kojoj se ne zna ko će da umre a ko da pretekne)

Posted in Uncategorized on January 30, 2009 by mahlat

NIŠTA ME NE PITAJ

–    Mama, nisam htela ranije da ti kažem…
–    Šta je bilo?!
–    Ništa me ne pitaj, nego… nisam htela da te sekiram…
–    Šta je, bre, bilo??!!
–    Ništa me ne pitaj… htela sam da budem sigurna…
–    Ama, govori šta je bilo???!!!
–    Ništa me ne pitaj! Kad sam čula htela sam da se ubijem…
–    Šta se desilo???!!! – majci drhte ruke, stavlja nitroglicerin pod jezik.
–    Ništa me ne pitaj!!!
–    Jesi ti normalna??? Šta, bre, ništa me ne pitaj, ništa me ne pitaj!!! Šta se desilo???
–    Ništa me ne pitaj!!! Ovaj moj se uhvatio sa nekom…
–    Marš, kobilo jedna!!! Da nemaš toliko godina sad bi ti razvrnula šamarčinu da ti usta okrenem naopako! Mislila sam da si bolesna! Daj jednu rakiju!
–    Sad si nitroglicerin…
–    Daj, bre, rakiju kad ti kažem!

SAMO PREVARENA ZNA O ČEMU SE RADI

–    Govno jedno, samo što mi majka nije umrla zbog tebe!
–    Šta ti je? O čemu pričaš?
–    Nije te sramota da me pitaš o čemu pričam!!! Zbog tebe sam danas morala da je vodim u hitnu pomoć!
–    Ništa te ne razumem…
–    Da, ne razumeš! Ništa ti ne razumeš! O nipšta ne znaš! A d abudeš švaler to savršeno dobro znaš! – seda i počinje da plače, ne zna se da li zato što je majka mogla da umre ili zato što joj je muž švaler. Svekrva je sažaljivo posmatra:
–    Šta ti je sine?
–    Vi da ćutite! Da ste malo bolje vaspitali svoj sina sad se ja ne bi kidala…
Svekrva pokunjeno izlazi napolje i razmišlja što li joj je sin ovu budalu doveo u kuću. Razmišlja al’ ne shvata kakve veze ima prevara sa vaspitanjem.

RAZGOVOR DVE PRIJE (jedna zna druga pojma nema)

–    Kako si prijo?
–    Ništa me ne pitaj?
–    Je l’ srce?
–    Ma kakvo srce! Ništa me ne pitaj!
–    Je l’ prijatelj dobro?
–    Jok, nije dobro!!! Ne diže dupe iz fotelje, ništa ga ne interesuje k’o i uvek!
–    Pa šta se desilo?
–    Ništa me ne pitaj! Samo što nisam umrla pre neki dan!
–    Ma, šta se desilo?
–    Pitaj onu tvoju budalu šta se desilo! On će  ti najbolje objasniti! Da mi crkne dete zbog njega!
Majka zbunjeno spušta slušalicu i okreće se prema sinu:
–    Sinko, ova ti žena luda na majku!

Zavesa pada.

Obezglavljena Srbija

Posted in Uncategorized on January 28, 2009 by mahlat

Dolaskom Turaka na ove naše prostore, davno to beše a kao da je juče bilo, srednjevekovne srpske države su prestale da postoje i sa njima je nestala tadašnja društvena elita Srbije. Srbi su postali raja.

I taman kad je počela, izmučena ropstvom i balkanskim ratovima da se oporavlja stigli su Nemci a za njima komunisti. U želji da stvore novo besklasno društvo koje bi činili novi ljudi komunisti se se obračunavali sa intelektualnom elitom tog poratnog vremena i to bukvalno. Svi znate kako.

U Beogradu je osnovan Sud časti sa svim odlikama prekog suda na kome su stradali intelektualci ako ni zbog čega lako dokazivog a ono što su se bavili prevodjenjem. Oni koji su se prilagodili i nekako uspeli da izvuku živu glavu bili su prinudjeni da pohadjaju kurseve ruskog jezika a pohadjali su ih čak i oni koji su ruski jezik mnogo bolje poznavali od svojih predavača. Mora da je bila namera da se jednog dana u Srbiji govori ruski jezik. Otprilike svaka druga generacija bude pogodjena time.

Tu intelektualnu elitu je zamenila ‘’napredna inteligencija’’ koja je gutala sve pred sobom. Ideja jugoslovenstva je progutala srpsku nacionalnost i Srbi su postali narod. Patriotska osećanja su bila zabranjena.

E taj narod se poslušno okretao ka istoku kad je bila takva naredba i onda još poslušnije ka zapadu kad bi se naredba promenila. U sred Šumadije su uzvikivali ‘’Trst je naš’’ iako pojma nisu imali ni čiji je ni gde se nalazi, onda su uzvikivali istorijsko ‘’ne’’ . Oni malo sporiji koji nisu uspevali da se okrenu tako brzo završavali su na Golom otoku odakle su se vraćali prevaspitani tek onda kad su ih pitali – Jesi revidir’o – a on potvrdio da jeste.

U medjuvremenu, su Srbi zaboravili ko su i šta su, znali su samo da su Titovi pioniri, pa omladinci, pa radnička klasa. Srbijom se brže nego u ostalim krajevima proširio komunistički internacionalizam.

Za vreme studentskih protesta ‘68. godine jedna studentkinja se opasno sporečkala sa dekanom jednog fakulteta oko fotelje u kojoj on sedi i gvozdenih kreveta na kojima spavaju studenti. Pokazao joj je prazan rukav svog sakoa i rekao da je on za sve ono što ima ostavio ruku na Sutjesci.  Isključena je zbog odgovora da treba da ode na Sutjesku, uzme svoju ruku i vrati narodu sve što je za nju dobio. Ili uzeo sam, kako to beše. Devedesete godine sam se zaposlila u kragujevačkoj Zastava IVECO kamioni i ne biste verovali koliko je u to vreme postojalo onih koji su dobijali neki dodatak na partizanske spomenice. Nepismeni, neobrazovani, tupi al’ su nam uporno pili krv na slamčicu zbog svake kapi koju su prolili,ako su je prolili jer ima mnogo onih koji su dobili status partizana s dva svedoka.

A onda su stigle devedesete i suluda ideja tadašnjeg vodje da jednog dana gde god pogledaš bude Srbija koji je sa medijima dobro radio na budjenju srpskog nacionalizma, tako su se Jugosloveni srpskog porekla setili da bi ponovo mogli da budu Srbi ali kasno. Više nisu imali nacionalnu svest. Pogubljeni u jugoslovenstvu, uskraćeni za istoriju i osakaćeni  nametnutim bratstvom i jedinstvom Srbi više nisu znali šta je nacionalizam, šta patriotizam a šta šovinizam.

Srbijom je zavladala ’’elita’’ pevaljki, prevaranata, dilera, lopova, polupismenih partijskih poslušnika, proroka i magova. Po nekim prirodnim zakonima talog pada na dno, ovde je po najprirodnijim društvenim zakonima talog izbio na površinu.

Umesto nekadašnjeg komunističkog internacionalizma, Srbima se nameće evropeizam kao pitanje života ili smrti, pitanje opstanka Srbije. A srpski narod skroz sludjen, pojma nema ni gde je istok ni gde je zapad, da li treba da se bori za gas ili za vize.

Od devedesetih smo odmakli samo malo, kalendarski, samo se upotrebljavaju nove krilatice, drugačije sročene, sve je audio varka. O vizuelnim varkama da ne govorim, svi sede i dive se umeću iluzionista misleći da je stvarno.

Danas, ako nisi zadrti srpski nacionalista onda i nisi Srbin. Podoban si samo ako si nacionalistički – neobavešteno – neobrazovano nastrojen da uzvikuješ ’’Srbija se saginajti neće’’ i ’’Mi stojimo postojano’’ šta god da se desi. Ovo da se Srbija saginjati neće – i da hoće ne može, više nema gde, opandrčiće nosem o zemlju i polomiće kičmu ako je još uvek ima. Za ’’Mi stojimo postojano’’ se brine vlast sa medijima, što više zaludjuju to se više budi srpski nacionalizam.

Ovih dana smo bombardovani podacima koliko je ljudi u Sloveniji, Rusiji i još nekim jadnim zemljama ostalo bez posla. To što ovde ljudi godinama ostaju bez posla je sasvim normalna pojava koja nikoga ne uzbudjuje jer kako kažu oni što gledaju u zvezde – Srbija vuče lošu karmu. Biće bolje ali za nekih devet godina. Šta je za Srbina devet godina! Mačiji kašalj!

Vlast ove zemlje uporno ponavlja kako je Srbija deo Evrope pa samim tim i deo sveta. Koji deo ja nikako da ukapiram jer danima tvrdoglavo ponavljaju da svetska ekonomska kriza neće nešto ekstra prolaziti korz Srbiju, nema šanse pa je glupo da se sekiramo. Ono, kad malo bolje razmislim ta kriza i nema šta ovde da traži, može samo da se razočara kad vidi da ovde nema krize koje nije bilo i koju mi nismo istrpeli.

Proroci su opet vrlo traženi i rekoše kako je III svetski rat na pomolu a sa njim i nuklearna katastrofa ali da sve to neće bitno uticati na Srbiju. Srbija jeste deo sveta ali samo kad joj to odgovara u drugim slučajevima ona egzistira ni na nebu ni na zemlji.

Dragan Nikolić i Milena Dravić su dobili crnogorsko državljanstvo. Zbog medijske prašine koja se digla očekujem, i bilo bi sasvim normalno, da ih se odreknemo, stvarno nisu zaslužili da budu Srbi. Mogli bismo i Grand kafu prestati da pijemo, što da pijemo kafu koju reklamiraju dva izroda.

Predsednik ove zemlje je gostuujći na jednoj televiziji na postavljeno pitanje odgovorio da to pitanje ne treba da mu bude postavljeno, da on nekim stvarima ne treba da se bavi, ima ko će. Pa naravno da ima, kad uzmemo u obzir koliko ministarstava imamo i koliko ministara sa pomoćnicima i savetnicim sedi u njima predsednik ne treba ništa da radi sem da se miri, to mu nekako najbolje ide.

Posle dva dana je izjavio da je ’’analizirao’’ škole u Srbiji, dakle radio ono čime on stvarno ne treba da se bavi već nadležno ministarstvo i došao do poražavajućih zaključaka kako više nema školskih sekcija, kako su sportske sale izdate, obećavši da će to pod hitno da se promeni.

Od devedesetih godina na ovamo sve školske sale se izdaju a decu profesori vode na rekreaciju u prirodu. U školskim holovima su ’’najbolji ponudjači’’ (najbolji ponudjač je onaj koji ima najbolju vezu) otvorili pekare i knjižare u kojima su i kifle i olovke skuplje nego u radnjama van škole. Ako je u svom profesorskom poslu zakačio devedesete drug predsednik bi to morao da zna. Morao bi da zna i ako nije. Onako kako znaju svi roditelji koji se bune na roditeljskim sastancima a nastavničko osoblje im odgovara da je to odluka direktora.

Pet dana nedeljno smo, svi mi koji plaćamo TV pretplatu jer moramo da nas ne bi tužili pošto je ovde najlakše tužiti nevine, izloženi mantranju da mora da se očuva dostojanstvo skupštine. To vam je mesto gde ne bi smelo da se laže jer nije lepo lagati niti sme drugome da se kaže da laže – njega pustite da laže. U tu dostojanstvenu skupštinu je protekle nedelje, mrtav hladan, ušetao momak koji je samo zato što je Srbin proglašen za nacionalnog heroja bez obzira što je doprineo tome da o Srbima ceo svet i dalje misli da su varvari. To što se nalazi na Interpolovoj poternici uopšte ne remeti njegovo herojstvo. Tri dana su nas ubedjivali da je ništa lakše nego ući i videti kako se provode poslanici, da je to pravo svakog gradjanina. Ako vam padne na pamet da možete da podjete u turistički obilazak poslanika ne pravite budale od sebe. Ono što možemo da očekujemo je da će radikali uskoro pored bedža koji već nose nositi i bedž sa likom srpsko američkog studenta (ako se ne odluče za majice) koji u stvari ništa nije hteo u skupštini sem da pomogne malo mladima. Ako bude mogao.

I posle svega nikako da razjasnim jednu stvar – ako se niste rodili kao konj onda nije normalno da vas neko osedla i mamuza, da vam ne da odmora. Ako se baš i desi da vam neko nabaci sedlo nije moguće da se ni jednog trenutka ne zapitate kako je to neko rodjen sa mamuzama a neko sa sedlom. Je l’ to neka genska predispozicija?

Jer, znate, nije normalno da ljudi nose sedlo. Onda postanu krdo.

A pogledajte koliko je godina prošlo od onda kad smo bili samo raja.

Turci nas obezglaviše i takvi ostadosmo do dana današnjeg.

Ovo uopšte nisam planirala ovde da objavim ali sam danas pročitala blog Dragane Djermanović o brendu i rebrendiranju Srbije. Ovo s rebrendiranjem mi je diglo kosu na glavi, kad sam pomislila koliko tu posla ima.

I koliko će sve biti jalovo dok se ne promeni svest naroda.

A u vezi svega toga, oko Božića sam prikupila one cirkularne božićne poruke i objavila ih bez nekog posebnog komentara s tim što sam naglasila da smo mi neverovatni pesničko poetski nastrojen narod koji nema poštovanja ni prema čemu i da sam užasnuta time šta u tim porukama piše i ovo su komentari koje sam dobila:

-‘’Kako li si samo sakupila sve ove bljuvotine sto si objavila? I ko ti je dozvolio da ih objavis? I ti i on bi trebalo da odgovarate po Zakonu o blacenju i vredjanju sopstvenog naroda. Kad bi jos takav Zakon i postojao. I da odgovaraju “Rokeri sa Moravu” i onaj ko pise “Selo gori, a baba se ceslja” i slicni. Pod uslovom da jeste Srbi, da niste podmetnuti.
Nisi morala da cekas Bozic, da vidis i citas ove bljuvotine. Podji po javnim WC-ima, ima ih tamo od uvek koliko hoces. Ima ih svuda po svetu, u svakom zitu ima kukolja. Ali nesto ne verujem da bas svuda dozvoljavaju javno blacenje svog naroda bez kazne, kao kod nas. Cak ni tamo gde se mnogo vise nego ovde pljacka, ubija, i prodaje deci droga. A i nije ovde samo kazna u pitanju. Vise je to svest o tome da time vredjas i svog oca i dedu i sve svoje pretke i potomke. Ostavljas svojoj deci u amanet da ih po svetu gledaju podrugljivo i misle ili govore: ” a to su oni divljaci Srbi”. Nadam se da ces i ti i svi koje sam ovde slucajno pomenuo da shvatite ovo dobronamerno.’’

-‘’Razmisli, molim te, jesi li negde videla, cula, procitala, da se drugi narodi oko nas i po svetu, ovako izruguju sami sebi, kao sto mi to cinimo. Imaju li Hrvati neku pesmu tipa “Stojadinka ovce sisa”, objavljuju li bosanski muslimani u svojim medijima viceve o Muji i Hasi, igraju li Siptari Moravac na svojim slavljima, kao sto mi redovno igramo Sotu? Jesi li cula od nasih ljudi koji zive u inostranstvu, kako nas tamo nazivaju i za sta nas smatraju? Treba li za uvek da im to podsticemo raznoraznim ponizavanjima samih sebe?
Imam predlog za tebe. Podstakni ljude, posetioce ovog sajta i bloga, da prosire ovu temu, da daju svoja misljenja. Pa ako vecina misli suprotno od mene, obecavam da cu da ti se izvinim i da se zavucem u neku misju rupu. I da placem sto ovom narodu nema pomoci.
Na kraju da se zna – ja sam Srbin i volim svoj narod. Smatram da, kad su ovakve stvari u pitanju, treba svi da budemo braca i sestre. Zato ti se obracam intimizirano, sa “ti”, umesto sa “Ti” ili “Vi”, a ti to opet shvati zlonamerno. Ostaje mi samo da se nadam da ces jednog dana da promenis shvatanja. Kao i mnogi drugi. A, veruj, bez ikakvog ulagivanja, iskreno, cenim i postujem i tebe i tvoj rad, jer sam do sada procitao dosta tvojih izvanrednih tekstova. Pozdrav.’’

I vrhunac:

-‘’Nismo mi Englezi ni Vatikan. Njima je istorija dodelila malo visi status na civilizacijskoj lestvici nego nama i oni sebi mogu da dozvole neke stvari koje mi sebi ne mozemo. Kasno smo izasli iz pecine, gazili nas Varvari, jasili Tuci pet vekova, prepolovili Austro-Ugari, ubijali Nemci i Ustase. Iako smo bozanski narod nemamo kulturu stariju od 1000 godina, nemamo ni pisane ni ikakve spomenike. Kakav mentalitet! Ne postoji mentalitet naroda, kao sto su pojedini svetski zlocinci propagirali, postoji samo mentalitet pojedinca. I postoji sudbina, istorija. Jesmo li krivi zbog nase istorije? Treba li zbog sudbine, na koju nismo mogli da uticemo, da se stidimo sami sebe? Da se rugamo sami sebi? Da savijemo glave do zemlje da bi drugi lakse mogli danas sutnu u zadnjicu? Naprotiv. Treba da dignemo glave i da sa ponosom nosimo nasu sirotinju. Jedino tako ce drugi manje da je zapazaju. Na takvu promenu shvatanja sam mislio draga gospodjice ili gospodjo. I necu vise da pominjem tvoj nick ili pseudonim ili sta ti je vec ovo sto si sebi dodelila, jer i to je ruzno i omalovazavajuce. Hvala na prostoru. Pozdrav.’’

Nemojte zaboraviti, lepo je…

Posted in Uncategorized on January 28, 2009 by mahlat

… a ako možete i primenite pa javite kako je bilo.

Radujte se svakom novom danu i verujte da vas baš tog dana očekuje životni preokret. Neće ga biti ali ste se, bar, radovali;

Uživajte u materijalizaciji svojih ideja – vaše je samo da imate ideju, imajući u vodu da je svet sazdan od ideja može biti da se neka i materijalizuje;

Plešite lagano u zagrljaju svog zgodnog i snažnog partnera koji izvrsno pleše – ako ove dve stvari uspete da nađete u jednom;

Idite u bioskop i odgledajte film sve vreme držeći se za ruke. Možete da birate u koji ćete bioskop ići;

Izađite sa zgodnim prijateljem/com maksimalno doterane/i na mesto gde izlazi vaš bivši/a – da crkne od muke. Vi nemojte da crknete kad ga/je vidite u istom takvom društvu, on/ona to samo da biste vi crkli;

Dugo se tuširajte posle napornog dana. Obavezno stavite vatu u uši da ne biste čuli kucanje i lupanje svih onih koji vas upozoravaju da niste sami u kući. Vodite računa da ne potrošite svu toplu vodu;

Verujte da prinčevi/princeze iz bajki postoje i zaljubite se. Da li prvo da verujete pa da se zaljubite ili obratno odlučite sami;

Pijte čaj u pet i pravite se Englez. Ako vam se to ne sviđa, pijte votku i pravite se Rus. Ako vam se ni to ne sviđa idite do nekog nabeđenog fensi lokala, pijte bilo šta i pravite se fensi;

Isključite budilnik i mobilni telefon i okrenite se na drugu stranu.
Naročito ako vas šef ne voli;

Opušteno plutajte na površini mora. Jes’ da je zima i jes’ da nemamo more al’  imamo zatvorene bazene pa se setite ovoga, ponesite dušek i plutajte dok vas ne izbace oni koji treniraju plivanje.

Kad vam u tri ujutru zazvoni telefon nemojte misliti da je neko umro – to vas vaš dragi/a zove da vam još jednom kaže koliko vas voli. Uzdržite se da izgovorito ono što vam padne na pamet inače vas više neće voleti.

Pobedite svog muškarca u tenisu ili gađanju glinenih golubova. Ako ga naterate da se igra sa vama pošto muškarci više vole mušku konkurenciju;

Naletite na fenomenalnu rasprodaju gde ono što vredi 2 000 dinara košta 5 000 a prodaje se za 4 800 i napravite posao veka;

Otiđite kod fizera, manikira, pedikira, masera a zatim objasnite svom/joj dragom/oj da se niste zaljubili nego da ste počeli da volite sebe i ostanite uporni koliko god on/ona tvrdio/la da vas najviše voli kad ste zarozani;

Kupite skupe kožne cipele – one su idealne za naše trotoare, u njima ćete kao gazela preskakati bare usred grada;

Provedite celu nedelju lenčareći u krevetu pa sutradan posle posla skapajte da bi ste odradili sve ono što niste a što vas je, ipak, sačekalo;

Upoznajte fenomenalnu osobu i u njoj odmah prepoznajte iskrenog prijatelja. Sami procenite ko je fenomenalan, onako, na prvi pogled;

Odgledajte neki od starih, holivudskih, ljubavnih filmova i sve vreme plačite što se i vama tako nešto nije desilo.

Kao što rekoh, setite se, primenite i uživajte. Ako ništa od ovoga ne uspe uradite bilo šta drugo. Smršajte, nađite ljubavnika/cu, recite šefu šta mislite o njemu, špijunirajte tuđeg supružnika, ogovarajte kumu, držite dijetu – nešto od svega ovoga mora da uspe, od nečega ćete se sigurno bolje osećati.

Ako ni ovo ne uspe osećaće se dobro oni oko vas.

Ako vam je nešto čudno ja danas išla na šišanje a u frizerskom salonu možete ili da slušate tračeve o ljudima koje ne poznajete ili da zabijete nos u neki časopis.

Ja zabila nos.

Pa rek’o da podelim sa vama.

(stranicu sam ukrala inače ne bih zapamtila ni pod razno od čega može da mi bude lakše samo nemam pojma)

Srbija = Croatia

Posted in Uncategorized on January 27, 2009 by mahlat

Bilo je ovo u jednoj zemlji, ne seljaka, nego seljačina. Da pojasnim – seljaci (uz dužno poštovanje) su izvoran narod ovog područja koji u sebi nosi mnogo mudrosti a seljačine su oni koji više ne obradjuju zemlju, koji su zaboravili svoje poreklo i nadasve oni koji pokušavaju da svoje male, niske strasti i isprazne živote popune nekim glupim, neverovatnim stvarima. I u sve to uvlače nas. Jer, da nije tako ovo je mogla da bude bajka.

Lica:

Partizan (srp) – opšti naziv za narodnog borca, ratnika – Bata Živojinović – izjašnjava se kao Srbin;

Partizan (hrv) – učesnik oružanog odreda civilnog pučanstva koje djeluje u zaledju neprijateljske vojske – Boris Dvornik – nepoznato je da li se izjašnjavao kao Hrvat ili kao Dalmatinac;

Radnja se dešava u ratno vreme:

Rat (srp) – oružani sukob medju državama radi rešavanja sporova koji nisu regulisani mirnim putem;

Rat (hrv) – oružani sukob dviju ili više država koje jedna drugoj žele nametnuti svoju volju, nastavak politike sredstvima grube sile.

Rat može biti: suvozemni (srp) – suhozemni (hrv), vadušni (srp) – zračni (hrv) i pomorski (srp) – pomorski (hrv). Teško je poverovati gde sve živ čovek može ratovati i zbog čega.

Gore pomenuta radnja se najbolje dočarava filmom.

Film je posebna vrsta umetnosti sa sopstvenim jezikom, gramatikom i stilistikom. Može biti: crno-beli, u boji, nemi ili zvučni, dvodimenzionalni ili trodimenzionalni (srp); Filmsko djelo je cjelovit te društveno i doživljajno svrhovit filmski proizvod (hrv).

Sledi sve na srp.

I tako smo mi, kao deca, gledali dvodimenzionalne partizanske filmove, u boji, u kojima su glumili Bata i Boris. Bata je obično bio Srbin, na primer Đoka, a Boris Dalmatinac, na primer Stipe. Đoka i Stipe su ratovali zajedno, pevali partizanske pesme i teglili jedan drugog (ranjenog) na grbači. Više Đoka ovog drugog jer su Dalmatinci nekako podložniji metku od Srba.

Mi smo ih gledali u svoj njihovoj bioskopskoj grandioznosti i divili se njihovom prijateljstvu kakvo samo medju partizanima može da bude.

I sve smo ih, bre, razumeli šta govore!

Prošle su godine, desili su se neki novi ratovi u kojima Bata i Boris nikako nisu mogli zajedno da ratuju još manje da pevaju i budu drugovi.

Što se tiče Đoke i Stipe, oni još uvek ratuju zajedno. Na filmu, posebnoj vrsti umetnosti sa posebnim životom.

A ja se akam sa glupostima.
Dobila sam redovnog čitaoca iz Hrvatske. I on redovno prevodi moje tekstove.

U tom prevodjenju Google napravio pometnju pa je ovaj moj tekst dobio naslov ‘’On made in Croatia’’.

Pa mene sad interesuje – ako smo mi dve različite zemlje u kojima se govore dva različita jezika, i ako je Hrvatima srpski nerazumljiv kako je u Google prevodu Srbija postala Croatia.

Ako ja sad napišem: Što smo mi Srbi glupi, hoće li to u prevodu da bude – Što smo mi Croati glupi? Ili Srbi su nikakvi ljubavnici pa ispadne – Croati su nikakvi ljubavnici!

Slatko da napišem jedan začinjen tekst.
10_9_1341

Manje vredni ljudi

Posted in Uncategorized on January 26, 2009 by mahlat

Frensis Golton je zagovarao teoriju da društvo treba da sprečava razmnožavanje telesno i duševno zaostalih. Ova njegova teorija postavila je temelj osnivanju eugenike, grane socijalne politike koja, pod etiketom rasne higijene, govori da društvo mora da stvori uslove koji bi sprečili rađanje nezdravog i za život nesposobnog potomstva.

Goplon je 1865. godine objavio raspravu kojom je pokušao da dokaže da su deca iz uglednijih porodica 240 puta (slovima dvestačetrdeset) sposobnija i intelektualno nadmoćna u poređenju sa decom koja potiču iz nižih slojeva.

Herbert Spenser skovao je termin ”pravo na preživljavanje najsposobnijih” i postao tvorac takozvanog socijalnog darvinizma.
Na prvom međunarodnom konkursu eugeničara, u Londonu 1912. godine gotovo svi naučnici su zastupali Goltonovu teoriju naročito Leonard Darvin (sin Čarlsa Darvina) koji je upozoravao da  budućim generacijama preti opasnost ukoliko dozvole da oni koji su nespremni i nesposobni za život ostave za sobom potomstvo.

Rasna higijena se neverovatnom brzinom proširila Amerikom, a gde bi drugde. Trideset pet država u SAD donelo je zakon koji ljude ”manje vrednosti” obavezuje na sterilizaciju. Samo u Kaliforniji je tih godina sterilisano preko 20 000 ljudi.

Tokom 17. veka neki evropski monarsi su tvrdili da im je od Boga dato pravo da vladaju tvrdeći da to njihovo pravo niko na zemlji ne može da ospori.

Nacistička partija u Nemačkoj, dolaskom na vlast 1933. godne prva počinje sa sterilizacijom navodno duševnih bolesnika. Ovo su završavali masovnim ubijanjem ljudi po koncentracionim logorima.

Lorenco Vala, filozof, tvrdio je da ne postoje gresi. Jedini greh na svetu jeste činiti zlo drugome.

Nažalost ovaj greh se dešava nekad namerno, nekad nehotice.

I, nažalost, rađaju se oni koji nisu sposobni za samostalan život a rađaju ih zdravi ljudi. Greška se pripisuje genima, Černobilju, nezdravom životu, rođenje svakog deteta sa fizičkim ili mentalnim oštećenjem ima svoje medicinsko pokriće. Prihvatljivo ili neprihvatljivo. Svejedno je za njiih i za one koji su ih rodili.

Ovo sam pisala pretprošle godine kad sam odgledala izveštaj o neuslovnosti institucija u koje su smešteni ometeni u razvoju. I time što su oni koji su nadležni a nikad odgovorni (odgovornost u ovoj zemlji ne postoji) pokušavali da se operu da nije sve baš tako, izjavom Dr ministra Milosavljevića da sumnja u autentičnost snimaka i da su oni možda od pre petnaestak godina. Tako je bilo tada, tako je danas. Sve je autentično.

Ako poznajete ikoga ko je dobio dete za koje su mu lekari rekli da nije dete već biljka potvrdiće vam da su te institucije baš takve. Prljave, zapuštene, smrde i puna su vezane dece.

Ima malo osoblja rekla je načelnica jednog od tih zavoda. Da, verujem da ima. Kao što verujem  i znam da ima mnogo onih koji  sa zavrešnom medicinskom školom čekaju posao i ne prihvataju ga tamo, kad im se ponudi, jer im se gadi. Mnogo medicinskih sestara se školovalo da nose mini suknju, gaje nokte i kuvaju kafu lekarima. Reče, takođe da se mi od onih na zapadu razlikujemo po tome što ”imamo srce”.

To srce imaju i oni koji su osuđeni na život biljaka. Nalazi im se na levoj strani i kuca što je znak da imaju prava na kakav-takav dostojanstveniji život.

Nadam se da ste pomenuti izveštaj gledali, to je onaj izveštaj uz koji je išlo upozorenje da ga ne gledaju oni koji takođe imaju srce ali slabo.

Bila sam strašno, strašno, potresena time što je sve baš onako kako je prikazano a još više bezobraznim opravdavanjem da u tranziciji stradaju  najslabiji.

Setila sam se jutros ovoga jer sam preksinoć sedela sa drugom Ovako Se Pravi Profesionalni CV. Sa profesionalnim kretenom.

Elem, šta će slika na CV – ju.

Kreten kaže da vidi sa kim ima posla. Da stvori u glavi psihološki profil. Blago njemu. Ja mogu da zevam u sliku do prekosutra i ništa da ne vidim.

Ne želi,  klempave i razroke. Ti ljudi mogu odbojno da deluju na klijente. Ne želi cigane. Zaposlio jednu i slučajno saznao da je poluromkinja. Dobila otkaz. Kako ciganka da kuva klijentima kafu. I to deluje odbojno na klijente.

Ne želi invalide, tako kaže. To bi tek bilo neprijatno za klijente.

Ja ćutah dok ne videh kako moj mili dragi ne gleda u njega nego u mene, pomalo žućkast u licu.

Najljubaznije mu kažem da najverovatnije neće postati ni klempav ni razrok a da neće postati ni ciganin, nije bio te sreće, ali da vrlo lako, preko noći,  može  da postane invalid. I da bi onda najpravednije bilo da ga ustrele. Kao konja. Da se ne muči.

Pitam ga je l’ veruje u boga. Kaže veruje.

Ja mu objasnim da ja ne verujem , kad god sam bila u govnima i osvrnula se oko sebe nadajući se da je bog tu negde da me povadi njega nije bilo, vidim sama sam, verujem samo u samu sebe. Zamolim ga da ne izgovara na svake dve sekunde – Hvala bogu nego – Hvala drugu partijskom prijatelju.

Jer da bog postoji ne bi bilo ovakvih kao što je on.

Zahvalim mu se i završim tu priču.

Moj kriterijum nepodobnih se ne menja. To su samo svesno odgajani kreteni.

Oni imaju prilike samo jedanput da sede sa mnom za istim stolom.

Koliko god to mene da košta.

CV s osvrtom na borilačke veštine

Posted in Uncategorized on January 24, 2009 by mahlat

Poš’o moj muž ljubimac ponovo u školu. Sad će ponovo tamo da se rve sa ludom decom i još ludjim roditeljima i pripadajućom rodbinom a ja ću da ispaštam kad god udje u kuću s izgledom k’o da će da zaplače. Kad bi se tu završilo ne bi bilo strašno. Al’ imamo par njih koji vole da kontaktiraju s ljubimcem.

Jedna majka vrlo često mom milom ’’nemam pojma’’ mužu šalje prazne poruke. Svaki put pogrešno.

Jedna tetka stalno ima nešto da pita umesto prezauzetih roditelja i donosi mu raznorazne rakije. Hazbenda sramota da kaže da ne pije.

A jedna mila devojčica od svojih sedamnaestak godinica, juče se rodila, često oko ponoći pošalje poruku: ’’Profesore, šta vi mislite, može li mene neko ovakvu da voli?’’ Profesor odma’ nabaci tužno lice i uopšte mi ne veruje da ta mila devojčica nije više dete.

Sad, da mili profesor ima neku platu mi bismo sve ovo izdržali, naročito ja, al’ nema zaključismo da mnogo ludaka trpi za male pare, pa smo skoro na kućnom savetu doneli odluku da ljubimac promeni posao.

Našli neku vezu i rekli nam da pošaljemo CV. Ljubimac pisao, ja asistirala, i pošaljemo tipski CV sa sve onim ’’komunikativan, odgovoran, izraženih organizacionih sposobnosti, širokog opsega interesovanja, sposoban da motiviše i ohrabri, posvećen timskom radu…’’

Oni nam ga vrnuli i napisali biranim rečima da ne valja a u prilogu dostavili kako treba da izgleda CV.

Dakle, prvo slika. Po onoj koja je bila u tom prilogu, trebalo bi komplet da ga našminkam, slikam i vodim računa da slika ne bude ni dark ni bright, valjda da procene da l’ je pogodan za poslovnu pratnju il’ za kancelarijskog moljca.

Onda sve ono što smo mi napisali i na kraju potrebno je upisati:

kojim borilačkim veštinama vlada,

kojim plesom se bavi (latinoamerički, nacionalni)

kojim se sportom bavi (tenis, fudbal, košarka. itd)

koji mu je hobi.

I nadjosmo se u nebranom groždju. Muž mi ne vlada ni jednom borilačkom veštinom, znači mora na karate, kung fu, aikido ili tako nešto. Znači, moraćemo da kupimo potrebnu opremu. Da pleše pojma nema ni na srpskom a kamoli na latinoameričkom, jedino zna mene da stisne al’ ne možemo da napišemo ’’prljavi ples’’. Što se sporta tiče bavi se samo brzim hodanjem kad kasni i klizanjem kad poledi. Kod hobija se skroz zbunismo, gde da napišemo da su mu hobi karte, pomislili bi da je kockar, pa sam ja predložila da napiše kako skuplja salvete iz svih krajeva sveta.

Zaključismo da će ova promena posla mnogo, bre, da nas košta. Karate, pa moderni plesovi sa osvrtom na jazz balet, tenis sa pratećom opremom, promena hobija… i tu se opet zbunismo. Ajd’ reko’ da malo provrtim po netu da vidim šta sve može da bude hobi kad ono jedna napisala da su joj hobi ’’punjive baterije’’. Ceo tekst sam morala da pročitam da bih ukapirala da su to baterije koje se pune i da ona tako učestvuje u očuvanju prirode. Kreten! Neka druga napisala kako voli u prevozu da bira koje bi ljude stavila u film a koje ne bi. Još veći kreten!

Pronadjoh – ljubimac može da pravi nakit od glinamola, da se bavi baštovanstvom, da pušta zmajeve, da skuplja prazne bočice od parfema,  ima hobija koliko hoćeš.

I tako, tražeći čime moj muž može da se zabavi u slobodno vreme pročitah da mnogo njih za hobi ima odvikavanje od pušenja i mršavljenje ili držanje dijete. I dobih želju da se konačno iselim iz ove glupe zemlje. Što zbog CV-ja, što kad videh šta je ljudima hobi.

Na kraju napisasmo – pecanje. Koje sam ja sreće biće kad ljubimac ode na razgovor da i direktor voli da peca tako da ću morati da mu napravim puškice sa vrstama varalica, mamaca, štapova, gde sve može da se peca i spiskom jezerskih i rečnih riba.

Sad čekamo da vidimo odradismo li taj CV kako treba i da l’ će mili muž da udje u uži izbor za direktora il’ za trbušnu plesačicu.

I tek kad poslasmo ja se setih onog Dedinog mučenika. Pojedoh se živa što to ne napisasmo.

Ne bi ga primili al’ zato ne bismo pukli lovu za sve skraćene kurseve da bi bio radno podoban.

A pade mi na pamet da mogu njega da prime da radi a mene da igram. Mogu ovako lesa mogu i ovako hawaiigirl manje će da nas košta.

Nego nisam smela da predložim.