Sutra od juče je danas

Posted in Uncategorized on February 9, 2009 by mahlat

Ja sam lepak za ludake.

Svih vrsta, porekla, pola i godišnjih i starosnih doba. Nadju me, vala, i u najvećoj gužvi. Na šta mirišem nikako da provalim. Da l’ mi na leđima piše ‘’Lepak za ludake’’ ni to nisam provalila a niko mi još nije rekao.

Elem, juče kažem sebi ovako: Ako mi sutra bude bolje idem negde da sednem i popijem kafu. Poludela sam ležeći i boreći se sa temperaturom a poludela sam i slušajuću hazbenda kako sam teška, bezobrazna i razmažena. To kad sam bolesna. Inače sam pitoma. Sve što sam zaključila je da mili hazbend nije planirao da ja budem bolesna a jeste da budem medicinska sestra. E, ako se razbolim ja sam u sukobu interesa a to ne može.

Posle tri dana ludačke temperature usta su mi pukla pa sam još i krvoliptala onako dišući na škrge. Ljubimac me pogledao i rekao mi nežno utešiteljski da su mi usta k’o majmunsko dupe. Ja ništa nisam rekla samo sam ga pogledala i on već drugi dan samo sluti šta ja mislim pošto ne progovaram. Sa televizorom pričam.

Danas krenem na tu kafu. Sa majmunskodupećim ustima. Rešena da se ne vraćam dok ljubimac ne počne da paniči. Napolju me dočeka sneg tek da potvrdi moju kuratu sreću.

Sednem i počnem da vadim dekoraciju za sto kad vidim zaboravila telefon. Poludela sam – kako sad da znam da l’ ljubimac paniči i strahuje da l’ sam pobegla od kuće. Rešim da kuliram.

Naručim kafu. Prebrojim goste u kafiću. Popijem kafu. Pozovem konobara:

Račun, molim.

On me pogleda i kaže:

Koji je danas dan?

Meni odma’ prosvira kroz glavu kakve, bre, veze ima koji je dan sa plaćanjem računa, mene si naš’o da pitaš, pojma nemam. I odma’ mi pale one poluspuštene roletne. I kažem:

Danas je sutra!

On me pogleda teleće – Kako sutra? – pita.

Lepo, juče sam sam sebi rekla da ću sutra da idem na kafu i danas je sutra, valjda vidiš.

Da l’ bi to njemu bilo jasno nemam pojma ali ni meni nije jasno što je za to plaćanje računa bilo bitno da l’ je juče, danas, sutra ili prekosutra. Kući sam videla da je ponedeljak.

I evo, sutra od juče je stvarno danas a ja još razmišljam o tome.

A sutra od danas ću da napišem nešto ozbiljnije. Dok mi još malo ozdravi mozak.

Ako ne ozdravi ovako ću da odgovaram na glupa pitanja pile

Pa ko razume – razume.

Advertisements

Šaljite Drncha…

Posted in Uncategorized on February 5, 2009 by mahlat

…ljubimac će da tegli kutiju i da je otvori na moje oči

christmas_animated_gif_311 inače umreh

Zaludjenost

Posted in Uncategorized on February 4, 2009 by mahlat

Jednom mi je ćerka pre nekoliko godina rekla da nisam kao ostale majke. Istraumirala me u sekundi a objašnjenje je bilo otprilike da nisam prosta, bar sam tako shvatila. Ma objašnjenje i nije bitno važno je da nije imala zamerki i da joj se svidjam takva kakva jesam.

Kad ovde treba nešto o sebi da napišem uvek se osećam glupo jer ja o sebi lepo mislim pa je logično da treba lepo i da pišem i onda bi to liči na hvalisanje a ja baš i ne volim samohvalisavce.  U suštini kad napišem nešto o sebi više želim sebe sebi da objasnim a vi mi samo pomognete u tome. I to mi je najteže, ja obično sednem i iskuckam ono što hoću u dahu a sad evo već pola sata buljim u monitor i mislim kako da oblikujem ono što hoću.

Pa… u vezi ogledala… pisala sam jednom o tome kako ne umem da se ogledam. Drugi mi kažu da treba da se pogledam, shvatim koliko imam godina, to se u ogledalu najbolje vidi pa da počnem i da se ponašam u skladu sa godinama – tupo i glupo. Jebi ga…

Sretnu me, izlažu bez stida – Ej, lepo izgledaš, uopšte nisi ostarila a tolike godine te nisam video  – i onda me ipak, kroz razgovor posavetuju da je vreme da se uljudim.

Ja ustanem ujutru, pogledam se i lepo vidim da izgledam pogrešno. Ona tamo nisam ja. Ja se mnogo bolje osećam nego što izgledam. I stvarno se zapitam – koja si, bre, ti – k’o da samu sebe dvadeset godina nisam videla.

Svakog jutra sebe zamolim da se ponašam onako kako izgledam, čak i da sanjam onako kako izgledam (odakle mi uopšte ideja da u ovim godinama imam prava na bilo kakve snove). Rezultat ove molbe je da se sama sebi isplazim kad već nema nikog drugog u blizini.

Ja sam godinama vežbala da pre nego što izadjem na ulicu nabacim hrabar izraz lica i uhvatim svoj san za ruku da mi se ne bi usput negde izgubio.

I šta je problem?

Neprimereno je da ne pričam samo o šerpama, da ne kukam što moram da spremim ručak, da ne brinem da li će me muž prevariti a hoće sigurno, da ne kukam na dete, da neću da pričam o parama, da me ne interesuje što je one tamo sestra od tekte pa njena kuma dobila batine od muža, da me ništa ne boli, da ne kažem koliko sam šta platila, da čitam ono što čitam i slušam ono što slušam i oblačim se onako kako se oblačim, da nemam problema i da sve okrećem na zajebanciju. Ponajviše je neprimereno da kažem ono što mislim, ma kakvi neprimereno, nevaspitana sam totalno.

Moj odgovor na ovo obično bude da volim da kuvam, stvarno volim. Da brinem da li će me muž prevariti ne mogu pa da me ubiješ, dovoljno mi je što moram da brinem da li ću ja prevariti njega, svako neka brine svoju brigu a da brinem unapred ne mogu samo zato što kažu da će me sigurno prevariti. I šta sad, da ga udavim unapred i onemogućim u sigurnoj nameri ili da počnem da mu zagorčavam život dok mu stvarno ne dopizdim.

Šta ko radi nije zaslužilo da mu posvećujem vreme.

Da me ništa ne boli – boli me svašta samo što sam primetila da me uopšte ne boli manje kad kukam i pričam otome, da to nije nikakva terapija, imam druge metode da ja bolim ono što se okomilo na mene.

Oblačim se skroz normalno. Ne nosim suknju u tragovima i dekolte do pupka, kosa mi je taman stigla do željene dužine da mogu da spletem kiku, onda možete da pretpostavite kako se oblačim. Ne ličim na tetku i to je nevidjen problem. A jesam tetka. Ne ide.

U levom uhu nosim godinama mindjušu – violinski ključ. Nikako da joj nadjem adekvatno opravdanje. A ne moram da opravdavam uopšte. Moja minjduša, moje uvo, moja stvar. Moj život.

Kad mi neko kaže da sam mlada duhom dodje mi da ga potegnem s čim stignem. Meni je to stvarno uvreda. To iznenadjenje što sam kao mlada duhom a tako je logično da budem stara  i šta se ja uopšte trtomudam tamo gde mi nije mesto, lepo da ćutim i životarim jer život je obezbedjen za one mlade telom. Suština ovoga je da ne mislim kako se očekuje, baš sam super!

Ono da sam nepristojna što govorim  šta mislim… koga ne interesuje šta stvarno mislim nemoj ni da me pita. Prosto.Govorim kako mislim a ne mislim da to mora svakome da se svidi. Al’ neću da se osećam kao govno zato što govorim onako kako drugi misle da treba i da mislim i da govorim.

A neću ni da se ponašam onako kako drugi misle da treba, ponajmanje da živim po tudjem obrascu. Skroz sam normalna.

Malo se samo zaludjujem.

Tako mi je sinoć rekla jedna osoba – Čime se ti zaludjuješ!

Zbog ovoga –

dscf5423

Mrzelo me da objašnjavam.

Ali to je isprovociralo čitav ovaj tekst… to da neko udje ovde i najhrabrije kaže da nemam prava da svoj lični svet i unutra i spolja gradim onako kako se meni svidja.  Kako osećam.

I onda me pita – A kako ti praviš proju. E neću da ti kažem! Što te mama nije naučila! Ma neću da ti kažem iz inata – rekla sam – Ne pravim, ne umem. Tačka. Neću da pričam o proji!

Baksuz sam.

Zaludjeni.

Svašta…

Marketing

Posted in Uncategorized on February 3, 2009 by mahlat

U marketing se razumem taman koliko i u uticaj korišćenja dezodoransa i laka za kosu na ozonsku rupu.  Ono što znam je da postoje razne vrste marketinga od ličnog koji se, naravno, samo svodi na vizelni doživljaj – možeš da nemaš ništa u glavi ali da imaš dubok dekolte, to služi za otvaranje svih vrata umesto zlatne reči, do  biznis marketinga. Ono što znam je da o kom god marketingu da se radi on, valjda, treba da bude povezan sa onim što želi da se predstavi da bi imao neku svrhu. Ono što sam videla je da poslovima marketinga u raznoraznim firmama rade ljudi koji sa marketingom veze nemaju i da imamo primer da je po političkoj liniji sa jednog bankarskog šaltera žena bude postavljena da radi marketing u jednom pozorištu. Ona prima platu ovi oko nje se polomiše da uz svoj posao odrade i njen koji usput nije mali. I ćute, naravno, jer ovu je poslao tamo neko ko može da zaprži čorbu.

Da ne dužim mnogo, moj bivši grad je grad o kome se mnogo priča u zadnje vreme, uglavnom zbog FIAT -a, grad u koji je, navodno, najbolje ulagati, bla, bla, truć, truć, grad u kome će da vaskrsne automobilska industrija dok u celom svetu lagano propada, šanse nema da nešo krene po zlu. Kad bih pisala o promašajima ovog grada bio bi to mnogo dug tekst… ali umreću ako ovo ne kažem.

Prošle godine je gradonačelnik Kragujevca objavio da će na ulazu u grad podići krst, ne mogu da se setim koje visine al’ bilo je nešto nebu pod oblake, rekao da je to blagosiljao vladika i da je simbol Kragujevca krst.  Da vam ne objašnjavam njegovo obrazlaganje – mi smo pravoslavci (valjda nikakvi ako ne nikne krst), ko god ulazi u grad znaće u kakav grad ulazi (valjda grad – groblje) i kec iz rukava – blagosiljao vladika.  To što je moderno zadnjih godina da se blagosilja sve i svašta, da se krštavaju kučići, kola kite badnjakom i osveštava sve pokretno i nepokretno od kola do kancelarije, je meni potpuno ogadilo sopstvenu veru a o ovom blagoslovu vladike da ne govorim. Tolike godine imam i nikad još nisam čula da je krst simbol Kragujevca. Pobunih se, umalo me ne posuše katranom i perjem.

A sad ono glavno.

Ova godina je u Kragujevcu proglašena godinom srpske industrije.

Skupština grada je odštampala kalendar koji će valjda gradonačelnik poklanjati gradovima pobratimina koje Kragujevac ima popamtiti ih ne možeš,  deliće ga na svim onim konferencijama za štampu na kojima govori da nema šanse, ned’o bog da FIAT zezne stvar, videće oni svog boga, i uopšte svim onim delegacijama, predstavnicima i političarima koji posećuju grad da mlate praznu slamu i zaludjuju narod.

Tema kalendara je ’’Kragujevac – prestonica moderne Srbije’’.

Žiri  XIII izložbe kalendara, čestitki i poslovnih poklona koja je održana 01.02 u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu je ovom kalendaru dodelila III nagradu koju su primili, pretpostavljam,  autor kalendara koji je  pesnik i idejni tvorac koji je dekan Filološko – umetničkog fakulteta u Kragujevcu.

Logično bi bilo da vi sad pomislite da su na tom kalendare fotografije Kragujevca koji se ponosi time da je bio prva prestonica, prvim pozorištem i gimnazijom u Srbiji, prvim proizvedenim topom i najvećom fabrikom automobila u ondašnjoj zemlji i na Balkanu, konakom kneza Miloša, da ne nabrajam Kragujevac ima dugu istoriju i vrlo zanimljivu istoriju. Tako sam ja zamislila kalendar koji se zove ’’Kragujevac – prestonica moderne Srbije u godini srpske industrije.

A sad vrhunac.

Ako ste ikada naručivali poslovni kalendar onda znate da je to – odete u štampariju, tamo vam pokažu milion blanko kalendara, vi kažete – ’Oću ovaj – kažete šta želite da bude na tom kalendaru i date im logo svoje frime u slučaju ovog kalendara je to grb grada Kragujevca. To vam je autorstvo koje je dobilo nagradu.

Idejni tvorac kalendara je od hiljadu mogućnosti kako da predstavi grad, izabrao da na kalendaru budu fotografije slika (ne mogu da kažem da su reprodukcije) avangardnog slikara Vladana Radovanovića. U saopštenju skupštine grada da je ovaj kalendar dobio nagradu piše da je tema kalendara – slikarstvo Vladana Radovanovića. Ono – Kragujevac prestonica moderne Srbije je, valjda, podtema.

U stvari, oni pojma nemaju ni šta im je tema, ni šta su hteli da kažu tim kalendarom a ni šta su hteli da predstave.

Ne želim uopšte da komentarišem slike ovog slikara samo ne mogu da ih povežem sa temom, godinom, namerom, idejom da se grad predstavi kroz taj kalendar svima onima koje o tom gradu bar nešto interesuje.

Gradonačelnik će kad bude poklanjao ovaj kalendar reći, pretpostavljam:

Dobro došli u Kragujevac, grad odvajkad, znate ovu godinu smo proglasili godinom srpske industrije kojoj je kolevka u Kragujevcu, izvolite kalendar pod nazivom ’’ Kragujevac- Zavičaj moderne Srbije’’ – tu smo pokušali da prikažemo razvoj grada i industrije kroz vekove….

Uostalom pogledajte.

kal1

kal2

kal4

kal-5

p1280073

Ako uspete da povežete temu sa kalendarom svaka vam čast. Ja nisam.

Ali, ogradila sam se – ne razumem se u marketing.

Dodala spot, čisto iz očajanja…

Najbolje od Srbije

Posted in Uncategorized on February 2, 2009 by mahlat

Kad god neko krene da istražuje javno mnjenje ja se prenerazim i iznerviram. Javno mnjenje je izgleda daj da po’vatamo najgluplje da vidimo šta imaju da kažu jer oni uvek imaju puno da kažu. Kad sprovedu onu anketu po ulicama imam utisak da namerno biraju odredjen profil. Prošle godine tri dana nisam mogla da spavam zbog jednog na’vatanog nasred ulice koji je na pitanje za koga će glasati rekao:

–    Za Nikolića.

Na pitanaje –  zašto- rekao je:

–    Zato što Putin zaštićava Srbe.

Ta tri dana nesanice sam provela  misleći što objaviše ovo, da l’ su normalni, dok ne ukapirah da je ovo najbolja podrška budućem predsedniku, da vidi čovek kako će mu biti lako da predsednikuje.

Elem… javno mnjenje… U okviru akcije istraživanja javnog mnjenja kompanija ‘’Telekom Srbija’’ je proglašena za kompaniju No 1 u Srbiji za 2008. godinu!

Kompanija koja drži monopol, koja nema konkurenciju!  Da li prva ili poslednja sasvim je svejedno.

Znam da znate al’ moram da kažem.

U Srbiji još uvek postoji nevidjen broj telefonskih dvojnika. To znači, nema pričanja kad ti hoćeš jer već priča dvojnik, ako moraš da zoveš vatrogasce ili hitnu pomoć moraćeš dimnim signalima, nema interneta,  nema objašnjenja zašto nemaš vezu danima i danima. Uvek je negde presečen kabl. Uglavnom zato što je neko blesav pa uz njihove žice postavlja i svoje i jer ne ume da gleda u plan podzemnih instalacija.

Kad usred Šumadije tresne grom u neko usamljeno drvo deset okolnih sela ostaje bez telefonskih veza. Posle pet dana se nakane da dodju i pogledaju. Posle još pet dana telefoni još uvek ne rade. Posle još pet dana sazna se da je kvar teško otkloniti jer su u pitanju predratne centrale. Od pre onog rata, drugog svetskog.  Posle još pet dana veze prorade valjda na sunce. Al’ onda izadje krava na put i opet sve od početka.

Na +40 stepeni se desi da telefonske veze kolabiraju od vrućine i vi onda zovete da kukate i molite da urade nešto. Onda vas pitaju je l’ imate banderu u dvorištu. Ako se prevarite i kažete istinu oni vam kažu da zalijete banderu sa dve, tri, kofe vode. Imam druga, malo, malo, pa zaliva dvorišnu banderu sa licem kao da će da počne da plače. Al’ veze prorade. Svo baštensko cveće im je uvelo, nema vode i za cveće i za bandere.

Na dan kad mi je isticao rok za uplatu telefona ja uplatila oni isključili.  Otišla i odnela račun na uvid. Ona tamo sa osmehom kita ubice, ljuta što mora da radi, mi rekla da je uključen. Uveče još uvek nije radio.
Sutradan pozvala, neko tamo ljubazno odgovorio da nije dat nalog za uključenje, račun još nije proknjižen. Ja arlaukala da ona kit ubica ne zna da radi svoj posao. Sutradan račun još nije proknjižen. Pet puta sam im mejlom slala potvrdu o uplati. Telefon mi je uključen tačno posle 8 (i slovima – osam) dana.

Šest dana bez interneta podrazumeva kontaktirati svih šest dana svog operatera, razgovarati sa mali milion podoperatera od kojih ni jedan pojma nema. Svi ljubazni k’o da ih je ista majka rodila al’ da reše problem ne znaju. Oni su samo obučeni za javljenje na telefon.

Ko nije znao problem sa nemanjem interneta se rešava sa  – budite strpljivi. Koliko – ne zna se. Gde je problem – ne zna se. Ko ga rešava – terenski radnici. Gde su – ne zna se. Hoće li da dođu – hoće samo se ne zna kad. Kontaktiraće nas. Kad – ne zna se.
Prvog dana sam bila strpljiva.

I drugog.

Trećeg sam bila skroz nestrpljiva.

Četvrtog je ljubimica rekla da će da se ubije.

Petog sam ja htela da ubijem muža ljubimca.

Istog dana smo pratili instrukcije koje smo dobijali po davanju informacije koja lampica svetli, koja treperi a koja je dušu ispustila. Internet nije hteo da se vrati šta god da smo radili. MOrali smo i običnom olovkom, radi izolacije, da ubadamo u neke rupe na modemu.

Svih tih dana se ljubimica drala na nas pa mi na nju,  mi na operatere pa opet ljubimica na nas, pa ja na njih, pa oni na mene. Onda ljubimica nije govorila sa mnom, pa ja nisam govorila sa mužem ljubimcem, pa muž ljubimac nije govorio sa mnom,  a sve vreme smo svi razgovarali sa operaterima.

Negde na pola smo hteli da promenimo operatera. Kad su nam rekli da na to moramo da čekamo dve do tri nedelje hteli smo svi da se ubijemo.

Strpljenja više nije imao niko. Ni mi ni operateri.

Kad se internet, sam od sebe, vratio došli smo do zaključka da je bio otet od strane malih zelenih tako da, Magi, ne sekiraj se, vrati se kad tad.

I na kraju, ovo je kompanija kod koje centrale rade na nepoznat način jer već dve godine imam redovno budjenje iz Crne Gore, svako jutro oko devet sati. Posle nebrojeno svadja sa ovima koji me bude a koje sam optužila da su degenerici koji ne mogu da zapamte jedan običan broj oni su mi rekli da centrala prebacuje na mene.

I dalje me bude a ja i dalje uredno odgovaram da ja nisam ta i da ne prodajem rezanu gradju.

Svaki put kad firma sa koje direktno prebacuju na mene ima novog klijenta moram da objasnim i da nemam pojma o kojoj firmi se radi i da ne mogu da ih pozovem preko tarabe jer živim u Beogradu a ne u  Mečkovcu. A i tamo su kuće raštrkane. Dakle, kompanija No 1 me primorava da volontiram kao sekretarica iako o rezanoj gradji ne znam ništa.

Inače, od kako smo uveli i kablovski nternet ADSL radi kao sat, onako kao i svaki baksuz. Imamo ISDN centralu i plaćamo pet računa za mobilne telefone. U normalnoj zemlji bismo za Novu godinu dobili čestitku i ono – Hvala što ste i dalje naš klijent ali nismo dobili jer smo, na njihovo zadovoljstvo, klijent po moranju a ne po izboru.

I šta mi ostaje sem da im čestitam?

Što bi rek’o Vuk – Isto to samo malo drugačije

Posted in Uncategorized on January 31, 2009 by mahlat

Lica:
prevarena majka
otac kome se sve smučilo
desetogodišnji sin koji se ’’živ pojede’’ i kome čim zine obruse: Ti ćuti, još si mali!
sedamnaestogodišnja ćerka koja je skoro prvi put spavala sa momkom i koja samo razmišlja da l’ je trudna il’ nije trudna, za sve ostalo je boli uvo

Scena: dnevni boravak jedne prosečne kuće.

Ulazi suprug i otac, majka nervozno puši i obraća se ćerki:

–    Pitaj oca gde je do sad bio!

Ćerka zakoluta očima s leva na desno pa s desna na levo i kaže:

–    Baš me briga gde je bio. Pitaj ga sama!
–    Pitaj ga s kim se vucarao do sad.
–    Šta je, bre, tebi. Treba li ja da se bavim tvojim ljubavnim problemima ili ti mojim???
–    Bezobraznice jedna, isti si otac!

Ubacuje se sin:

-Tata, kad ćeš da mi kupiš onu loptu?

Tata još nije zinuo, majka odgovara:

–    Nema sine tata para, sve na kurvu potroši!
–    Šta je to kurva?
–    I ti si mi dobar! Sram te bilo!

Zvoni telefon, ćerka se javlja, priča sa drugaricom i pošto već pola sata mrzi majku govori:

–    Jeeeb’o tee, ovde kod mene ludnica, moja keva poludela, misli da ćale kreše neku ribu…

Majka prileće, toima joj slušalicu i dok je spušta vrišti:

–    Šta ti je glupačo jedna?! Je l’ ceo svet treba da zna?!!!

Otac je ovde služio kao scenski dekor. Sve vreme liči na retardiranog majmuna. Ono što se ne vidi je svekrva koja stoji ispred vrata, crče gladna al’ ne sme da udje.

Otac, ćerka i sin izlaze a majka se oseća kao da je svi varaju.
Ćerka se vraća:

–    Nije mi jasno zašto se ne razvedeš! Ne mogu više da trpim ovu ludnicu.

Majka kroz suze:

–    Zbog vas, budalo zbog vas…

Posle pet, deset, petnaest, dvadeset godina…

Isti dnevni boravak, ista nadrndana žena, isti muž koji sa njom ne može da izadje na kraj. Sve je isto kao bilo kog dana:

–    Ajde da ručaš.
–    Nisam gladan.
–    O! Već ste negde ručali gospodine!?!

–    Opet si skuvala boraniju! Znaš da to ne volim.
–    Idi gde ima bolje.

–    Večeras idemo kod Petrovića.
–    Meni se ne ide.
–    Je l’ to gospodin planirao nešto bolje?!
–    Hoćeš li ti, luda ženo, da prestaneš?
–    Ja da prestanem! Stvarno ne znam ko treba da prestane?! Jedva čekam da umrem, slatko od tebe da se odmorim!
–    Umri odma’ ako  ’oćeš!
–    To bi ti hteo! Ja da umrem a ti da možeš da radiš šta hoćeš, djubre jedno!

(nekoliko puta sam čula ovakvu priču sa malim varijacijama uglavnom iz usta već odrasle dece koja, bez obzira koliko su odrasla, ne mogu da shvate kakva im je usluga učinjena time što su svesno od strane majke uvlačeni u ovakve svadje i koja su trebala da glume sudiju svom ocu, još manje mogu da shvate zašto su korišćena kao sredstvo protiv razvoda – gade mi se žene koje imaju hiljadu razloga za razvod i koje se kriju iza dece, obično kasnije to koriste i traže veliko žrtvovanje svoje dece jer ’’ja sam ceo život zbog vas trpela vašeg oca’’)

Život piše romane (dramska radnja u tri čina u kojoj se ne zna ko će da umre a ko da pretekne)

Posted in Uncategorized on January 30, 2009 by mahlat

NIŠTA ME NE PITAJ

–    Mama, nisam htela ranije da ti kažem…
–    Šta je bilo?!
–    Ništa me ne pitaj, nego… nisam htela da te sekiram…
–    Šta je, bre, bilo??!!
–    Ništa me ne pitaj… htela sam da budem sigurna…
–    Ama, govori šta je bilo???!!!
–    Ništa me ne pitaj! Kad sam čula htela sam da se ubijem…
–    Šta se desilo???!!! – majci drhte ruke, stavlja nitroglicerin pod jezik.
–    Ništa me ne pitaj!!!
–    Jesi ti normalna??? Šta, bre, ništa me ne pitaj, ništa me ne pitaj!!! Šta se desilo???
–    Ništa me ne pitaj!!! Ovaj moj se uhvatio sa nekom…
–    Marš, kobilo jedna!!! Da nemaš toliko godina sad bi ti razvrnula šamarčinu da ti usta okrenem naopako! Mislila sam da si bolesna! Daj jednu rakiju!
–    Sad si nitroglicerin…
–    Daj, bre, rakiju kad ti kažem!

SAMO PREVARENA ZNA O ČEMU SE RADI

–    Govno jedno, samo što mi majka nije umrla zbog tebe!
–    Šta ti je? O čemu pričaš?
–    Nije te sramota da me pitaš o čemu pričam!!! Zbog tebe sam danas morala da je vodim u hitnu pomoć!
–    Ništa te ne razumem…
–    Da, ne razumeš! Ništa ti ne razumeš! O nipšta ne znaš! A d abudeš švaler to savršeno dobro znaš! – seda i počinje da plače, ne zna se da li zato što je majka mogla da umre ili zato što joj je muž švaler. Svekrva je sažaljivo posmatra:
–    Šta ti je sine?
–    Vi da ćutite! Da ste malo bolje vaspitali svoj sina sad se ja ne bi kidala…
Svekrva pokunjeno izlazi napolje i razmišlja što li joj je sin ovu budalu doveo u kuću. Razmišlja al’ ne shvata kakve veze ima prevara sa vaspitanjem.

RAZGOVOR DVE PRIJE (jedna zna druga pojma nema)

–    Kako si prijo?
–    Ništa me ne pitaj?
–    Je l’ srce?
–    Ma kakvo srce! Ništa me ne pitaj!
–    Je l’ prijatelj dobro?
–    Jok, nije dobro!!! Ne diže dupe iz fotelje, ništa ga ne interesuje k’o i uvek!
–    Pa šta se desilo?
–    Ništa me ne pitaj! Samo što nisam umrla pre neki dan!
–    Ma, šta se desilo?
–    Pitaj onu tvoju budalu šta se desilo! On će  ti najbolje objasniti! Da mi crkne dete zbog njega!
Majka zbunjeno spušta slušalicu i okreće se prema sinu:
–    Sinko, ova ti žena luda na majku!

Zavesa pada.