Evoluiraću ja!

Moram da lanem o ovome il’ ću da umrem! Smučilo mi se od ovog drugog kruga, što se više ne izaberu pa da ’da’nem dušom! Kad god mi neko atakuje na pamet ja pobrljavim i penušam danima. Ljubimac me juri po kući i pokušava da me ubedi da je to normalno! E vala nije, ne mogu više normalnim da smatram nenormalne stvari. Neću, bre!

Gledam pre neki dan, okupile se žene da slušaju No1 i njegova obećanja, k’o gomila prestarelih udavača koje čekaju za koga će ih udati. A miraz nemaju. Da poludiš. I, aj’ ti objasni tim ženama da se ne završava svako udvaranje odvodjenjem pred oltar.

Ja žešće zainteresovana za priču, kad god me neko pravi blesavom ja otvorim sve uši koje imam.

Navalio No1 – vi rađate decu… pa vi rađate decu… pa vi rađate decu, jebem ti, k’o da ne znam ko mi je rodio dete. One žene se ubiše aplaudirajući. I meni došlo da aplaudiram iz sasvim drugog razloga al’ mi bi glupo da tapšem televizoru.

Zaluđivao ih tamo što treba da se rađaju deca i ja slušah, što bre, daj pobratime otkrij mi tu veliku tajnu pa da umrem. Kad on kaže: ’’Trebaju Srbiji deca, kome ćemo mi da ostavimo u nasleđe našu borbu za slobodu!’’  Ja odma’ počela da cvilim. Kakvu, bre, borbu za slobodu? Ja sam skroz druge planove imala šta ću ćerki da ostavim kad sam je rađala. Ako nemam šta drugo da joj ostavim e, vala, neću ni borbu za slobodu.

Od kako sam se rodila uče me o borbi za slobodu, da l’ ćemo se više osloboditi? Ja sam, bre, dovoljno istraumirana, čim neko pomene borbu za slobodu zamislim kako splićem ruse kose, besim pušku o rame i puštam obrve, morske pijavice, da rastu. Strah me od same sebe, majke mi.

Davnih godina u vrtu jedne prelepe vile jedan čika je objašnjavao kako je tamo na nekoj planinčini, ono tipa ’’Konjuh stenje, ruši se kamenjeeee…’’ ostavio svoje zdravlje i mladost. Ja mlada i glupa kažem – Vidim dobro ste naplatili i mladost i zdravlje. ’Teo otac da me udavi. I dandanas ume da pomene, kako sam ga  obrukala i začini sa ’’Što li te jeba đavo da me onako obrukaš!’’ K’o da ja znam koji me đavoli jebu i zašto. A da me jebu – jebu me. Samo što ne osetim. Ovo, bre, osećam! I stalno se osećam nedorečeno i nedojebano. Ne mogu više!

Ovaj drugi No2 me udavi – Aj’ u Evropu pa aj’ u Evropu! Neću bre! Sto godina mi ne daju nigde da odem sad me motkom teraju da idem u Evropu!

I posle svega ovoga ja se setim kako su u anonimnoj anketi, jelte kod nas su sve ankete anonimne, divne žene zemlje Srbije prošle godine, njih 20 000 (!), izabrale ministra za kapitalne investicije za najseksipilnijeg političara. Tri dana sam šaputala kad sam to pročitala. I još ih kunem u stilu – Dabogda vam seksualni život bio k’o vaš najseksipilniji ministar!  

I tako… sedim jadna i slušam kako svi nešto hoće da budu predsednici ponosne Srbije, majko mila, čime da se ponosim! Ja umreh od sramote.

A vrhunac, idem jutros na pijacu i zaustaviše me da mi daju poster No1. Neću kažem ja. Klinac, nema da nećeš, ima da uzmeš. Neću, bre, opet ja! Pita onaj što neću. Ja kažem – zato, pobratime, što ja ne držim na zidu ni poster Breda Pita pa neću ni njegov, ne sviđa mi se! Raspravljali smo se još pola sata. A onda se setim kako je skoro umrla ona majmunica iz roda šimpanzi što je znala 250 reči. Sve svetske novine objavile tu vest. I počnem da šmrčem. Ona je, bre, znala samo 250 reči i pomoću njih je komunicirala sa vrhunskim naučnicima. Ja raspolažem neviđenim fondom što književnih, što šatrovačkih izraza, što psovki i niko me živi ne razume! I dođem kući ridajući.

I rešim da sedim, ćutim i jedem banane.

Ako da Bog da evoluiram naopako pa da mi ne bude žao.